субота, 28.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 26.10.2020. у 21:00 Катарина Ђорђевић

Аутизам је као маратон, а не трка на сто метара

Развојне тешкоће детета се побеђују упорношћу и стрпљењем, рекло би се на основу искуства родитеља који су за свог дечака дуго тражили вртић, школу, специјалног педагога
Лука са родитељима и братом (Фото Соња Милојевић)

Као и већина његових другара, и тринаестогодишњи Лука Инић био је пресрећан што ће 1. септембра, након скоро шест месеци паузе, поново сести у школску клупу са својим другарима и поново загрлити професорку клавира у музичкој школи. Пресрећан је што је недавно прославио рођендан у зеленој играоници Кошутњака, када се епидемиолошка ситуација с вирусом корона мало смирила и што је поново добио похвале да организује најбоље рођенданске журке. Као и свако дете, и Лука једва чека да заврши са школским обавезама како би могао да се игра с другарима и млађим братом Петром и наговара тату, који у полицијском оркестру свира трубу, да га учи како да савлада нови инструмент. И ништа то не би било чудно да Лука није аутистични дечак који само захваљујући великој љубави и упорности своје породице похађа редовну основну и музичку школу, ређа петице у школском дневнику и важи за омиљеног школског другара.

Када евоцира успомене на Лукин животни почетак, његовој мајци Јелени Шебез Инић чини се као да гледа неки ружан филм – високоризична трудноћа, превремени и проблематични порођај након које беба остаје без кисеоника, дисање уз помоћ вештачких плућа, интензивна терапија кортикостероидима, па затишје и краткотрајно побољшање... Лука почиње да пузи, седи, хода, одазива се на име и широко се смеши када угледа маму или тату, а његови родитељи мисле да је најгоре прошло. Не слуте да судбина припрема ново, непријатно и дуговечно изненађење за њихову породицу.

– Од веселог и знатижељног детета, Луки изненада „нестаје” поглед, престаје да се одазива на своје име, више не зна ко је мама, а ко тата, престаје да се смеши и да прилази другој деци којој је до тада весело трчао. Наравно, одмах смо се обратили педијатру који нам је рекао да је то „фаза”. Одлазимо на Институт за патологију говора, где су поставили дијагнозу дисфазија. И онда ја чиним најпогрешнију могућу ствар – почињем да претражујем интернет у потрази за дијагнозом, тамо проналазим хиљаду могућих дијагноза за моје дете и падам у очај. Судбина је хтела да баш у том тренутку упознам дивног логопеда Гордану Зечевић, која нам је дунула ветар у леђа, објаснила да аутизам није трка на сто метара, већ маратон и да за тај маратон прво морамо да оснажимо себе како бисмо помогли детету. И кренули смо у борбу – присећа се Јелена Шебез Инић, која на „Инстаграму” почиње да пише блог под називом „Дневник једне аутистичне маме”, у коме искрено приповеда о свим тешким и лепим тренуцима њихове породице.

Уверени да ће у приватном вртићу Лука имати адекватан третман, родитељи га уписују у онај с најбољим препорукама, али врло брзо схватају да васпитачице само пазе да се он не повреди, а не обучавају га новим вештинама. Дечака потом пребацују у државни вртић и наилазе на непријатељски расположене васпитачице, које су родитељима стално приговарале да „нису плаћене да раде с аутистичним дететом”. У Лукином случају следећи вртић био је „трећа срећа” – на наговор управнице дечака пребацују у нижу развојну групу и код дивне васпитачице, која га учи како се користи ноша, перу руке, завезују пертле и користи прибор за јело, а неколико година касније и како се пишу прва слова и бројеви.

– Непосредно пред Лукин полазак у школу ја одлучујем да родим још једно дете – не да би оно преузело терет бриге о брату када мене не буде, већ у жељи да мој син расте срећан. На свет ускоро долази Петар, а Лука креће у основну школу за коју смо чули да има добар инклузивни програм и у којој деца имају наставу у природи од раног пролећа до касне јесени. И опет се сусрећемо с разочарењем и учитељем који на свако питање о Лукином напретку одговара „он је добар”. Схватамо да се дете поново затвара у себе и уписујемо га у специјалну школу за децу с оштећеним видом, у којој се он досађује. Поново крећемо у нову основну школу и два дана након поласка следи изненађење – Лука добија петицу из математике, па петицу из српског језика. Након годину дана чекања на личног пратиоца добијамо Катарину, која је специјални педагог и с њим ради до пред крај четвртог разреда. Она је с њим правила 3Д планине и реке, певала математику, реповала да учи енглески језик и Луку промовисала у најомиљенијег школског другара. Знајући колико је аутистичном детету важан социјални контакт, ми смо у нашем дому сваког петка по подне правили „Лукин биоскоп”, у коме су деца гледала филм по њиховом избору, а њихов задатак је био да сат времена пред почетак филма осмисле заједничку активност – описује мајка, која сизифовски гура тежак камен Лукине дијагнозе уз планине његовог одрастања.

– Сваки дан је за нашу породицу нови изазов, али ако имате дете с развојним тешкоћама, морате да слушате и срце и разум. Нека деца с аутизмом требало би да похађају специјалну, а нека редовну школу по индивидуалном образовном плану. Поента је да дете буде срећно у тој школи, јер срећно дете напредује. Ако га сместите у средину која није стимулативна, оно ће подићи тако висок зид који нико неће моћи да прескочи – закључује Јелена Шебез Инић.

Коментари4
2fda6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nemanja Milić
Bravo za roditelje i bravo za Politiku koja se jedina bavi ovakvim temama. Nije Politika uzalud najbolja!
ne razumem
... социјални контакт...Autisticna deca upravo nemaju kontakt sa stvarnoscu, o cemu se ovde prica?
Пандемија
Аутизам је као пандемија за четри деценије број аутистичних у УСА увећао се стотинак пута и сада је један на сваких четрдесетшест.
Baba Nada
Divan i podsticajan tekst o velikom problemu koji svaka porodica rešava kako najbolje zna i ume. Sudeći po iskustvu Inića izgleda da je okruženje puno ljubavi pravi put.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља