петак, 27.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 30.10.2020. у 09:18 Биљана Лијескић

Како помоћи „Коларцу” - озбиљни менаџерски и програмски пропусти

Упитно је ко има знања, воље, страсти да ради на опоравку институција од националног значаја, да буде посвећен, да не седи на више столица и расипа се, јер нико није супермен, каже Ања Ђорђевић, композитор
Ања Ђорђевић (Фото Данило Поповић)

Све је мање воље и љубави за оно што нам је дато да чувамо, а камоли за оно ново што би могло да се створи. Илија М. Коларац нам је подарио здање и салу која је и данас једина репрезентативна, највише акустична и намењена је класичној музици пре свега. Разговарамо о њеној будућности, уместо да смо саградили бар још једну која би јој парирала. А богами и растеретила од оркестара којима служи за редовне пробе, каже Ања Ђорђевић, композитор, која је студије композиције завршила у класама Властимира Трајковића и Зорана Ерића и припада генерацији којој ће бити потребни подршка и признање, публика и дворане.

Наша саговорница је Мокрањчеву награду добила за оперу „Нарцис и Ехо”. Често је радила у позоришним и филмским пројектима, а њено примарно поље је музички театар. Проблеми повезани са Коларчевом задужбином је не остављају равнодушном и поставља питање да ли је потребно да се боримо за свако дрво, споменик, зграду, салу, за улицу, парк, да се константно исцрпљујемо протестима покушавајући да зауставимо кич, неправду, девастацију културе у ширем смислу. Суморна атмосфера у којој живимо обесмишљава сваки труд.”

Ања Ђорђевић истиче да је пандемија тешко погодила многе институције културе широм света, па и наше, али уједно указује и на недостатке и пропусте за које није крива само корона:

‒ Вратила бих се на време пре објективне недаће. Као посматрач и чест посетилац Коларца рекла бих да постоје озбиљнији менаџерски и програмски пропусти. Ако изузмем циклусе „Великани музичке сцене”, а касније „Твој свет музике” које је 17 година успешно водила Мирјана Лазаревић, последњих година не видим јасно профилисан програм и политику куће. Може вам се учинити да је Коларац крцат догађајима, и мени се причинило и то пре свега зато што исти простор редовно деле два симфонијска оркестра, СО РТС и Београдска филхармонија. Дакле у времену пре пандемије редовно смо имали два симфонијска концерта, ако убројимо и различите гостујуће пројекте који уредно плате салу, мање више програм се попуни.

Наша саговорница настоји да финансијске и друге проблеме задужбине сагледа са више страна и додаје:

‒ Важно је рећи да Коларац има уговор са Министарством културе за текуће трошкове и издатке. Треба погледати сајт Коларца неколико година уназад. Најбржи начин да увидите колико празнина има. Узгред, сајт није добар, доста непрегледан, штурих информација. Неопходно је да се пусти мало свежег, новог зрака да би установе од највећег културног значаја имале будућност. Уз помоћ државе, заинтересованог дародавца, мецене, спортисте, уз нашу помоћ, колико год скромну, Коларац ће наставити свој живот и надам се добити и неки нови квалитет.

О будућим потезима, о томе шта и како предузети Ања Ђорђевић јасно износи свој став:

‒ Коначно, не верујем да је упитна будућност Коларчеве задужбине. Упитно је ко има знања, воље, страсти да ради на опоравку институција од националног значаја. Да буде посвећен, да не седи на више столица и расипа се, јер нико није супермен. Ја „само” компонујем, повремено наступам као солиста. Помисао да приде седим у разним телима који креирају и доносе важне одлуке у мени изазива имагинарни колапс, не желим ни да пробам, довољно се умарам и од оволико посла. И за крај чињеница је да смо ограничени мерама против вируса али зар не би било добро и изводљиво, у мањем обиму, да даровити ђаци и студенти, који немају велику извођачку праксу, одрже по један матине концерт дневно, без хонорара, а публика да донира цену улазнице према својим могућностима. Помоћ јесте скромна, али значај који овакав чин има за будућег музичара је огроман. То би био племенит потез, уосталом и најнормалнија брига за грађане и музичаре.

 

Коментари5
9a47f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

zoran stokic
Kultura stvara od nas ono što jesmo, ona svojim momentom, masom "stimuliše" naše odrastanje, socijalizovanje. Kolarac je jedna od stepenica za naše kultivisanje. U antičkoj Grkoj mlade ljude je za učešće u javnom životu u polisu pripremala paideia kroz svoj ideal urbanosti i obrazovanosti; u starom Rimu za to je bio zadužen program humanitas. Paideia/humanitas su bili elementi po kojima su se građani razlikovali od neobrazovanih ljudi – i razvijati kulturu je-patriotizam-nisu to samo zvona i
janko dramlazovic
Bravo za izjave, konacno da neko kaze da je Car go! Pratim ovu kolumnu ali sam i posetilac mnogih programa na Kolarcu i godinama gledam kako propadaju i urusavaju se. Olinjsla sedista, lose svetlo, zapusteni toaleti, kao da nema ko da rukovodi na pravi nacin. Sto se tice programa mislim da je gospodja Djordjevic bila preostra jer zaista ima odlicnih programa i kad nisu samo orkestri. Ali ima i prilicno neprimerenih sto je pokazatelj da svako moze da iznajmi salu bez ikakve kontrole kvaliteta
Дејан.Р.Тошић
Не може се задржати комунистички однос према очувању задужбине Коларца. Погледајте само Завод за заштиту културних споменика на Врачару,који је усељен у одузету породичну кућу а данашњи запослени у Заводу немају појма да газе по дрвеном паркету чији квадратни метар кошта 500 еура,а који данас изгледа као дрвена растресена турска калдрма. Срамота да "културни" радници у Србији нису способни ни да очувају оно што користе, само им је њихова "плата" битна, и до ње долазе и преко турске калдрме.
Paja
Tako je Anja!
Тела Бабалан
Тако је Ања! И да се склоне сви музички и музиколошки пензионери који 50 година међу собом размењују функције и уступе места млађим људима са више енергије и идеја.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља