Случајне шетаче који су се у вечерњим сатима обрели на Ади Циганлији изненадила је лисица која се појавила ниоткуда. Дотрчала је до бетонске канте за смеће и ухвативши комад хране утекла од изненадних посетилаца и нестала у ноћи. То што је отрчала добро је, каже Зоран Коцић, председник Ловачког удружења Београд, јер потврђује да није бесна. Да је лија без страха пришла људима и умиљавала се око њих, био би то знак за узбуну. Јер, то је један од неприродних начина понашања ове животиње када је заражена беснилом.
– У последњих 10, 15 година у Београду није било лисица заражених беснилом, али је управо то умиљавање и приближавање људима једна од главних карактеристика ове болести. Лисице су врло плашљиве, осетљиве, паметне и лукаве животиње и у самом су врху животињског царства по интелигенцији. У граду их има свуда, у предграђима, близу шума, али се могу наћи и у самом центру. Углавном су ноћне животиње, тада иду у лов па их људи зато често не срећу – објашњава Коцић и истиче да због тога не чуди што лисица има и на Ади Циганлији и на Ади Хуји, а могу се понекад наћи чак и на Теразијама. Оне су аутохтоне животиње. Живе тамо где се роде и лове у кругу од километар, два.
– Лове пацове, мишеве, у природи фазане, понекад у предграђима уђу и кокошарник. Иду за храном па их има и око контејнера и канти за смеће. Због тога што лове мишеве и пацове знатно утичу на смањење популације глодара па су и нека врста „чистача” у природи – каже Коцић.
Женка лисице окоти као и керуша између четири и шест младих и сама их одгаја. Живи у јамама ископаним у земљи где чува и плен.
– Дубоко у јами она има и свој „фрижидер” где оставља резерве хране. У случају да улови пет фазана, она ће свих пет оставити у тој својој хладној комори да би, ако нема улова, њима прехранила младе. То само говори у прилог колико је она интелигентна. Људи не треба да је се боје јер се она плаши њих и бежи чим их угледа, али морају да знају да је ово и њена средина. Лисице и зечеви су аутохтоне животиње на овим просторима за разлику од шакала који су последњих десетак година стигли из Азије и Африке, населили наше крајеве и тренутно праве хаос – истиче Коцић.
У случају да неко открије угинулу лисицу о томе може да обавести ЈП „Ветерину Београд” чије екипе „Зоо-хигијене” ће је уклонити.
– У Београду већ годинама нема беснила, а зато су заслужна вакцинација паса и мачака, као и програм који се већ деценијама спроводи, а који подразумева вакцинацију лисица бацањем мамаца, односно гранула из авиона – рекао је Будимир Грубић, директор ЈП „Ветерина Београд”. Овај програм финансирале су Република Србија и Европска унија
Први у региону у борби против беснила
Србија је прва земља у региону која још од 2010. године спроводи такозвану пероралну вакцинацију лисица и других дивљих месоједа против беснила. То подразумева бацање мамаца из авиона у којима се налазе средства против беснила.
То је резултирало драстичним смањењем броја заражених животиња на нашим просторима.
Примера ради, од 2000. до 2010. године у Србији је регистровано око 200 животиња годишње заражених беснилом, а од тога су 85 одсто биле дивље животиње. Од тог броја дивљих животиња 95 одсто чиниле су лисице. После примене овог програма за само три, четири године број животиња заражених беснилом свео се на 13.
