У Политици од 28. октобра 2020. године, новинарка Вишња Аранђеловић (истовремено и чланица РЕМ-а), изнела је поново неистину да се неверодостојно представљам у име Унеска, а да Унеско катедра за биоетику у Србији не постоји. Ја сам се увек веродостојно представљао, не у име Унеска, већ у име Управе за Европу Унеско катедре за биоетику (чији сам шеф), а о чему је Светска Унеско катедра за биоетику са седиштем на Универзитету у Хаифи (Израел) издала и званичну писмену потврду. Та потврда је достављена поменутој новинарки, пре објављивања њеног првог текста о мени на насловној страни „Политике” од 13. августа 2020. године (са мојим именом и презименом у наслову најупадљивијег текста у врху насловнице). Новинари, укључујући В. Аранђеловић, такође су у поседу потврде Универзитета у Београду (с потписом бившег ректора, проф. др Владимира Бумбаширевића) да је тај Универзитет седиште Унеско катедре за биоетику за Србију. Према томе, та катедра постоји и поменутој новинарки је то веома добро познато. Осим тога, на низу званичних сајтова Унеско катедре за биоетику, наводи се да сам шеф Управе за Европу Унеско катедре за биоетику, као и шеф Унеско катедре за Србију за биоетику (на пример: http://www.unesco-chair-bioethics.org/?page_id=12 (при дну стране); https://ed-unesco-bioethics.org/). И то није све. Потписник писма из Унеска у Паризу на које се „Политика” позива, након што сам му објаснио о којим Унеско катедрама је реч, написао ми је извињавајући мејл у којем је написао да је јасно да сам поступао „поштено” (in good faith). Речју, новинарка Вишња Аранђеловић ухваћена је у више наврата у изношењу флагрантних лажи.
Тим пре чуди што поменута новинарка изнова пише текст у којем понавља лажи које су доказане и одавно демантоване. Напомињем да је једина особа која је на последњој седници Савета за штампу (расправљајући о мојој жалби на текст у „Политици”) изнела тезу да нисам повезан с Унеско катедром за биоетику, користећи буквално идентичне речи као председник Вучић, наравно увредљиве по мене (због чега сам, заједно с „Политиком”, тужио и Вучића), била Љиљана Смајловић. Не би ме нимало чудило да сличан систем селекције који је Вишњу Аранђеловић ове године довео у РЕМ, Љиљу Смајловић врати на место главног и одговорног уредника „Политике”. Тој претпоставци иде у прилог објављивање невероватног најновијег текста Вишње Аранђеловић – особе која је на најочигледнији могући начин ухваћена у флагрантном изношењу лажи, што би јој у било којем уређеном систему који држи до новинарске етике ставило тачку на новинарску „каријеру”.
Но, да цинизам буде потпун, новинарка Аранђеловић, или писац текста који је она потписала, у лако препознатљивом стилу сарајевске „новинарске” школе из осамдесетих година, сугерише да се уместо ње, која је ухваћена у изношењу лажи, казним ја, за кога је доказано да се веродостојно представљам, а што је поменутој новинарки одлично познато. А казна коју сугерише је да се више не појављујем у медијима. Веома брзо се потврдило, нажалост, оно што сам изнео у саопштењу од пре неколико дана – у овој земљи се у потпуности и даље примењују политкомесарски принципи које је ова релативно млада новинарка могла да научи само од „старе школе”. Да не останем недоречен, овакви методи „новинарског рада”, и пре 50 година а и данас, имали су циљ да уруше професионални и приватни живот критичара власти, тиме што ће константно износити неистине о њему и блатити га у јавности, док не оде из земље или док се сам не „угаси”. У мом случају ће још сачекати да одустанем или одем – ипак је моја примарна струка етика, а овакви текстови су драгоцено штиво за неко будуће време, кад се буду анализирали сви фактори који су довели до урушавања моралних вредности у друштву.
Да не испадне да не могу да похвалим огроман напор који је новинарка Аранђеловић уложила у писање памфлета против мене, јавно похваљујем наслов који гласи „Дискредитација новинарске етике”. Иако је имала друге намере, поменута новинарка је тим насловом дала додатну снагу и веродостојност нечасним радњама којима се до сада служила у писању памфлета против мене.
Редовни професор и научни саветник на Институту друштвених наука, директор Центра за биоетичке студије и шеф Управе за Европу Унеско катедре за биоетику