Међу људима који су својим залагањем оставили неизбрисив траг у историји нашег листа дугој 116 година, свакако је и Рахамим – Рака Рубен (1903–1950). Овај фотограф истанчаног занатског умећа и стваралачког дара био је фото-репортер, а касније и уредник у „Политици” од 1930. године све до трагичне смрти у авионској несрећи код Загреба. Ове године се навршава седам деценија од Рубенове погибије, али и 90 година откако је постао сарадник нашег листа. Тим поводом се његов унук Рака Леви обратио нашој редакцији како би читаоце „Политике” подсетио на дело свог деде и на Рубенову узбудљиву, безмало филмску животну причу.
За наш лист, Леви каже да је Рака Рубен рођен 12. априла 1903. у Приштини. После школовања, учио је фотографски занат у Пироту, а након Првог светског рата се доселио у Београд, где се 1923. године оженио супругом Флором с којом је имао две ћерке, Рахелу (1924–2004) и Буену (1927–1987).
„Прва дедина фото-радња је од 1922. била на малом Калемегдану, затим у Скендербеговој 32 на Дорћолу, где је становао, а потом је основао атеље ’Фото Ела’ у Васиној улици, који је 1930. срушен због дограђивања данашњег Народног музеја. Исте године, одржаван је Свесоколски слет и ’Политици’ су били неопходни фотографи. Тако је деда дошао у ’Политику’”, наводи Леви.
Рубен је у нашем листу убрзо запослен за стално, а сликао је, између осталог, фудбалске утакмице и прославу три деценије излажења „Политике” 1934. године. Осим професионализма, непрестано је испољавао уметнички нерв, па је осмислио логотип „Политике за децу” сачињен од низа фотографија на којима ћерке Рахела и Буена својим телима „праве” слова из имена нашег листа. Такође, једна Рубенова фотографија је 1932. године ушла у антологију надреалистичког покрета.
После Другог светског рата, који је с породицом провео у збегу, Рубен је за наш лист сликао радове и поласке првих возова на омладинским пругама као што је Брчко–Бановићи. Редовно је фотографисао у Скупштини ФНРЈ, а 1946. је у СССР-у сликао тамошње фабрике. Његова фотографија на којој Тито потписује проглашење Федеративне Народне Републике Југославије доспела је 30. новембра 1945. на насловну страну „Политике”. Тита је све до смрти често фотографисао, укључујући и дочеке свих његових гостију приликом посета ФНРЈ. Када је сликао Титов повратак из Чехословачке 1946. десио му се пех који је прерастао у политички скандал.
„Тада је на тргу пред железничком станицом у Београду приређен велики народни митинг на коме је Тито говорио. Рубен је снимао призоре са скупа. Кад је стигао у редакцију ’Политике’, одлучио је да ’прошири’ митинг и спојио је две фотографије с догађаја, да би једном панорамом покрио целу доњу половину насловне стране листа. Поткрало се да је употребио две врло сличне фотографије, па су се елементи једне слике поновили на другом, додатом делу панораме. Било је то ванредно издање од 26. марта 1946. То је искористила штампа на Западу и наредних дана донела репродукцију фото-монтаже уз коментаре: ’Ево како комунисти фабрикују велике скупове.’ Рубен је доспео у затвор, а Врховни суд ФНРЈ га је осудио за ’тешку повреду радне дужности’. Након месец дана је помилован и враћен у ’Политику’, али је деградиран у фото-лаборанта”, објашњава Леви.
Живот Раке Рубена је трагично окончан 21. септембра 1950. у 47. години, када је авион којим је службено ишао на отварање Загребачког велесајма ударио у врх Пунтијарка на Сљемену код Загреба.
„’Политика’ је после дедине смрти основала фонд из кога су награђивани најбољи фото-репортери. Награде за филмску фотографију под његовим именом додељене су на Нишком филмском фестивалу 1972. године. Дела Раке Рубена су уврштена и у изложбу ’Фотографија код Срба 1839–1989’, која је 1991. одржана у Галерији САНУ”, каже Леви.
Како су Рубенови постали Росићи
У току Другог светског рата, Рака Рубен је у више наврата избегао заробљеништво, а томе су, између осталог, допринели лажни гипс и – лажно име. Након што је 6. априла 1941. мобилисан у војску Краљевине Југославије, после њене капитулације је ухапшен и обрео се у колони заробљеника коју су Немци спроводили кроз Београд према Панчеву. У данашњем Булевару деспота Стефана, народ је изашао да гледа заточенике. Међу окупљенима је био и један типограф „Политике”, који је, стојећи испред своје капије, препознао Рубена и довикнуо му: „Бежи, Рако, у моју кућу.” Остали заробљеници су успели да неопажено заклоне немачким војницима видик и направе „живи параван” захваљујући којем је Рубен успео да се издвоји и утрчи у кућу типографа.
Када су октобра 1941. окупатори почели интензивно по Београду одводе јеврејске мушкарце у логоре, Рака Рубен је отишао у ортопедску болницу код доктора Ђорђа Маринковића, породичног пријатеља, који му ставља гипс на здраву ногу и задржава га на лечењу. Докторова жена Станка Маринковић помаже Рубеновима да набаве лажне легитимације као избеглице из Приштине, на којима Рака Рубен постаје Радован Росић, његова супруга Флора је преименована у Љубицу, а ћерке Буена и Рахела су постале Бојана и Јелена. С тим легитимацијама, „Росићи” успевају да пребегну из Београда, а остатак рата проводе у збегу у селима око Блаца и Куршумлије, где су их од окупатора скривали српски домаћини.
