Државни званичници најавили су повећање плата запосленима у јавном сектору за наредну годину и једино је непознат проценат увећања. То ће без сумње бити познато тек када буде прецизиран буџет за 2021. годину у децембру. Иако нема сумње да се Међународни монетарни  фонд (ММФ) током последње ревизије актуелног аранжмана с тим сагласио они ипак изражавају и пуно резерви око тога.

Разлог за „ограничење” су повећани фискални ризици због неизвесности око трајања пандемије и њених последица, као и они који потичу од проблематичних државних предузећа. На другом тасу је потреба да се повећају јавне инвестиције, јер ће оне подржати опоравак и подстаћи потенцијални раст.

– Маса зарада у јавном сектору као удео у БДП-у треба да се смањи на одрживији ниво, након пораста у последње три године. Подсећања ради, фискална консолидација пре неколико година рађена је како би се удео плата у јавном сектору смањио на девет одсто бруто домаћег производа (БДП), а из овог њиховог аргумента јасно је да је ова граница доведена у питање. Поготово у овој години када ће бруто домаћи производ бити мањи. ММФ нас је прозвао и за то што није спроведена реформа јавних предузећа – управљања у њима, запошљавања и платних разреда.

Како економисти читају дипломатски срочено саопштење ММФ-а да пораст плата у наредној години треба да буде ограничен?

Милојко Арсић, професор на Економском факултету у Београду, каже да њихову формулацију о ограничењу раста плата схвата као препоруку да оне треба да да буду повећане, али што мање. Поготово зато што су у претходне три године расле више од раста БДП-а.

– Много је разлога зашто раст плата у јавном сектору треба да буде ограничен. Пре свега, спорији раст води смањењу фискалног дефицит. Сем тога, треба оставити простор за јавне инвестиције и трошкове здравства због пандемије. Аргумент је и да треба да постоје једнаки услови на тржишту рада. Приватни сектор неће повећавати плате ни у овој ни у наредној години, па не би ни у јавном сектору у време кризе зараде требало да расту. И запослени код државе треба да деле судбину других”, сматра Арсић.

Он додаје да повећање поменутих плата треба да буде за раст инфлације, односно два или три одсто. Боља политика је да не буду увећане на почетку године, већ касније ако се створе услови за то да се ребалансом буџета предвиде та средства.

Већина земаља, каже, неће повећавати плате не зато што им није стало до тих људи, већ зато што воде рачуна о фискалној одрживости и правичности. У јавном сектору су плате и иначе веће због веће образованости запослених, али у односу на приватни сектор могу да буду веће десет до 15 одсто, али не више од тога, јер се у противном нарушавају паритети.

Што се тиче „прозивке” да Србија није спровела реформе јавних предузећа, као ни њихових плата и запошљавања Арсић наводи да су они то констатовали у сваком извештају у претходних десет година, али да код нас постоје отпори за решавање. Пошто смо постигли фискалну и макроекономску стабилност преостаје да се позабавимо ефикасношћу државе.

Иван Николић са Економског института у Београду не спори да су плате у јавном сектору повећане, а ове године сектору здравства додатно, али да треба прецизно израчунати садашњи удео тих плата у БДП-у.

– Свака од тих замерки ММФ-а почев од плата, запошљавања и платних разреда у јавном сектору је за дискусију. Много је више доказа да је у неким деловима јавних служби мање радника од броја потребног за максимум радних обавеза – каже Николић.