Три су повода за разговор са Милисавом Савићем. Најпре, његов нови роман „Пепео, пена, шапат“, у издању „Лагуне“. Затим, књига „Пепео, пена, шапат, Студеница и Ибарска долина ‒ Стари путописи“, у издању Друштва „Рашка школа“, као и дело „Бандит и професор: интервјуи Милисава Савића“, уреднице и књижевне критичарке др Ане Стишовић Миловановић, у издању Центра за културу, образовање и информисање „Градац”, у Рашки. Својим новим романом, Савић поново комуницира са сени Црњанског, која је, по речима Ане Стишовић Миловановић, свеприсутна у његовом књижевном рукопису. Пред читаоцем васкрсава Србија с краја шездесетих, младост која је жарко желела промене, а онда и судбина великог писца као нешто много веће од биографије, као историја.
Шта је то што вас враћа Црњанском, његов живот у којем су се смењивали „случај комедијант“ и „наказа апсурд“, његово дело којем се стално враћате као заљубљени читалац, или сте као некадашњи шездесетосмаш фасцинирани његовом ауром писца реакционарног у комунизму?
Фасциниран сам подједнако и његовом литературом и биографијом. Црњански се из емиграције вратио као писац коме комунисти нису опростили све грехе. Моћни Марко Ристић и даље је тврдио да је он мртав песник не само на политичком већ и на књижевном плану. Прошли век прославио се по прогонима и ликвидацијама писаца. И Црњанском је била исцртана мета. И природно је да су све моје симпатије биле на његовој страни.
Црњански је уз вашег приповедача ‒ писца, као пратилац, присутан у некада живљеној свакодневици, у измаштаним авантурама, али и у једном митском простору. Шта обједињује ове равни у вашој приповести?
Мит о Адонису, лепом младићу који је по одлуци Зевса једну трећину године проводио код Афродите (царство кича), другу код Персефоне (предели пакла), а трећу у шуми ( рају), као слободан ловац. Ова подела подсећа на хришћанску, познату из Дантеове „Комедије“. И Црњански је живео и у Афродитиној и Персефониној сфери, али се најлепше осећао кад је био ван домашаја моћних богиња, кад је писао, под топлим окриљем своје вољене Виде. Црњански и приповедач обилазе сва три круга сопствених живота, с тим што улогу Вергилија и Беатриче као водича наизменично мењају. На том путу уочљива је још једна сличност са Дантеом: и Црњански и приповедач смишљају казне за све наказе и ништарије нашег времена, а праведнике и невино страдале награђују.
За каквим златним руном трагају ваши аргонаути?
За оним које ће донети благостање, срећу и мир на земљи. И пре свега слободу. Моји аргонаути, а то значи моја шездесетосмашка генерација, врло брзо ће се као дружина распасти и неће се дочепати руна. Све се свело на причу горког пораза, на пепео, пену и шапат.
Београд, Рим, Лондон градови су који повезују ваш живот са судбином Црњанског. Како видите државу у којој је он службовао као дипломата, а како ону у којој сте ви заузимали сличне положаје?
Црњански је у Риму доживео слом Краљевине Југославије. Ја сам предавао српскохрватски у Фиренци кад се распадала моја Југославија. Грцао сам од муке, киптео од беса, проклињао, јецао – пред чињеницом да ће моја земља нестати у страшном и крвавом рату, а да ништа нисам могао да урадим да се то спречи. Тад сам посумњао у моћ и смисао литературе. У Фиренци се десила велика поплава, слична оној катастрофалној неколико деценија раније, и у једном сну видео сам како се у Србији реке изливају и прете да потопе наше најпознатије манастире. Порука тог сна, описаног у роману, јесте да је лепота беспомоћна пред ерупцијом зла. За време емгирације, у Лондону, Црњански је и даље радио у дипломатији. Али то је била поражена дипломатија. И наша дипломатија, по мом доласку у Рим, 2004. године, била је бачена на колена. Нисмо имали право да ишта тражимо, већ само обавезу да извршавамо захтеве великог света. Црњански каже да се у Лондону осећао као крпа. Ништа се другачије нисам ни ја осећао у Риму. На мене су у нашој амбасади, која се гушила у тихој патњи и сузама због Милошевићевог пада, гледали као на уљеза. Нова, демократска власт није се трудила да поправи то стање: прече јој је било да у амбасаде удомљује своје љубавнице.
На који начин бисте објаснили улогу писца пристиглог из емиграције, и у сарадњи са критички оријентисаним књижевним часописима „Студент“ и „Књижевна реч“?
Повратку Црњанског обрадовали су се млади писци. Он је био пресрећан кад се уверио да за њега знају млади, с обзиром на то да су се његове књиге једно време могле наћи само у антикварницама. Старији писци га нису одушевљено прихватали, па чак и они који су припадали дисидентима. Доказ за то је да није примљен у Академију, у којој су тада пресудну реч имали дисиденти (Марко Ристић и Оскар Давичо, као миљеници комуниста, никад нису могли да уђу у Академију, али није могао ни Црњански, сушта супротност). Крај Милоша Црњанског је тужна прича. Прелистајте новине на дан његове сахране, па ћете видети колико мало простора посвећују одласку једног од највећих наших писаца.
Овај роман је у једном свом делу и трактат о књижевном стварању. Негде се каже да само велики писци могу да се баве политиком. Зашто?
Зато што их њихово дело брани од свих гадости политике. Мали писци користе политику да би се винули у књижевну сферу, али тамо кратко трају, као отирачи за ноге политичара.
На другом месту стоји да књижевност пише елита за елиту. Да ли се то мења у новије време или се мења сам појам елите? Каква је то удворичка књижевност?
Врхунску књижевност заиста пише елита за елиту. Елита духа. Пишу је само људи слободног духа за себи сличне или оне којима је стало да буду слободни, а не да дрхутуље као мишеви на сваки шушањ. Дуг је пут до тога да таква књижевност, у основи субверзивна, постане темељна цивилизацијска вредност. Удворичка књижевност нарочито цвета у диктаторским и корумпираним режимима: служи идеолошким, религиозним, националим, забавно-весељачким интересима. Ја је називам целофанска, лепо је упакована у целофан, а унутра су сплачине. Нажалост, ње има и у школским, па и универзитетским програмима. Права књижевност није кућна помоћница историје, социологије, морала, психологије. А поготово не помоћница дневне политике. Права књижевност, попут струје високог напона или експлозива, носи налепницу: „Опасно“.
Живописни су псеудоними које сте доделили ликовима неких познатих писаца, попут Борислава Пекића, или глумице Бебе Лончар. Да ли је непристојно питати ко се још крије међу њима?
Није. Али ликови које сте препознали не одговарају потпуно стварним. И Црњански и његов сапутник (мој алтер его) су фикционални, односно мистификовани. Но, свака фикција мора да садржи да би била уверљива, и извесне реалије. Неко ће у лику Хромог Диониса пронаћи Мирослава Јосића Вишњића или Милисава Крсмановића или Љубишу Јеремића, у Касандри можда Биљану Јовановић, у писцу-шмекеру Мому Капора. Мандарине, а тим називом је Црњански означвао политичаре, лако је препознати. Добри удбаш, обележен иницијалима који ме је спасао неколико пута из незгодних ситуација, заиста постоји: можда ће се наљутити што сам га превише попрскао „шанелом“. Књижевност не може без прерушавања, мањег или већег. Јер се тако одваја и осамостаљује од свог предлошка, стварности.
