субота, 28.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 12.11.2020. у 18:00 Саво Штрбац
ПОГЛЕДИ

Раја из Вуковара

Упознао сам и Ивана Атанасијевића. званог Ико (1961), од оца Хрвата и мајке Српкиње, који је ратовао на српској страни. На „Овчару” је дошао да извуче брата Мишела, који је ратовао на другој страни

У последњих петнаестак година, на различитим местима и у различита времена, упознао сам  ратнике из Вуковара са обе стране фронта, који су пре рата деведесетих живели у истом крају, већина и у истој улици, и међусобно се познавали и дружили.

Милана Ланчужанина званог Камени (1963), Србина и по оцу и мајци, упознао сам на суђењу у случају  „Овчара” пред Специјалним судом у Београду, које је почело 2006.  Био сам његов изабрани бранилац. Оптужба га је теретила за учешће у убиству најмање 200 заробљених припадника хрватских оружаних снага 20. новембра 1991. на пољопривредном добру „Овчара” у близини Вуковара. Командовао је јединицом „Лева суподерица” а имао је и титулу четничког војводе. На првом суђењу је осуђен на 20 година затвора, на другом на шест, а на трећем је ослобођен оптужбе.

На истом суђењу и у исто време упознао сам и Ивана Атанасијевића. званог Ико (1961), од оца Хрвата и мајке Српкиње, који је ратовао на српској страни. У матичне књиге је уписан под очевим презименом Хусник, које је у току рата променио у мајчино. На првом и другом суђењу осуђен је на по 20, а на трећем на 15 година затвора. На „Овчару” је дошао да извуче брата Мишела, који је ратовао на другој страни. Ико је од Жупанијског суда у Осијеку, са још четири Вуковарца мешовитог националног састава, међу којима је и његов брат Мишел, у одсуству осуђен  на казну затвора од осам година за  кривично дело ратног злочина силовање. Србија је донела одлуку да га изручи Хрватској што је омогућила и чињеница да је његов захтев за држављанство Србије  одбијен уз образложење да „представља опасност по безбедност државе”. Из Крушедола, родног места његове мајке, поручује да ће рађе „мирисати љубичице одоздо” него отићи у „усташки” затвор, тим више што није ни починио дело за које су га осудили и што му је брат Мишел, који је остао са „својима”, скончао у хрватском затвору.

Радивоја Јаковљевића званог Фрижидер, Србина и по оцу и по мајци, упознао сам у току 2014. године у Дирекцији за дијаспору у Београду. Од њега сам добио два судска предмета Војних судова у Београду из 1992. и 1993. којима је правоснажно  у присуству осуђено једанаест припадника ЗНГ из вуковарских приградских насеља Борово насеље и Борово Село, због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва – шесторица на смртну казну, а остали на временске од шест до 15 година затвора. Њихов кримен је што су у лето 1991. по кућама и склоништима поменутих насеља злостављали и на крају ликвидирали 21 цивила српске националности, међу којима и Радивојеве родитеље. Сви осуђени су размењени у Неметену 14. августа 1992. Иако је по договору након размене требало да наставе издржавање казне (смртне је требало да буду замењене временским од 20 година), у Хрватској су слободни грађани са ореолом националних хероја.

Радивој  је пресудом Жупанијског суда у Вуковару, заједно са још 14 вуковарских Срба, у одсуству осуђен на 20 година затвора због кривичног дела ратног злочина против цивилног становништва. Терете их да су ,,током окупације Вуковара, као припадници различитих непријатељских јединица, активно суделовали у покушају етничког чишћења источног дела Хрватске и стварања велике Србије”. Радивој је покушавао да исходује обнову поступка, али је суд одбио његов захтев уз образложење да приложени докази не доводе у сумњу правилност раније одлуке. Није му помогла ни чињеница да са једном од његових наводних жртава, која живи у Канади, одржава редовну телефонску везу.

За Стјепана Сучића званог Црни (1959), Хрвата и по оцу и по мајци, чуо сам 2016. када је изабран за председника хрватске Комисије за нестале особе. У његовој јавно доступној биографији пише да је за време вуковарске битке командовао одбраном „Сајмишта”, где је страдало највише непријатеља, да је два пута био рањен, да је носилац више ратних одликовања, те да је и после рата наставио успешну војну каријеру, између осталог да је био и командант 5. гардијске бригаде, да је завршио највише школе ОС РХ и да је пензионисан у чину бригадира. У више интервјуа истицао је да су му у октобру 1991. оба родитеља погинула у Вуковару и да их је тек 2014. индентификовао међу око хиљаду ексхумираних посмртних остатака са Новог вуковарског гробља.

Сучића сам први пут упознао у октобру ове године у палати „Србија” у Београду. Он је предводио делегацију хрватске Комисије за нестале особе а ја сам у својству експерта био у делегацији Комисије за нестала лица Владе Србије.

А у палати „Србија”, пред импозантним скупом, на којем су били и представници Међународног комитета Црвеног крста, Међународне комисије за нестала лица и Програма УН за развој (УНДП), Сучић је у уводном говору спомињао „великосрпску агресију на Вуковар и Хрватску”, истовремено истичући да се на састанцима на којима се решавају хуманитарна и цивилизацијска питања, какво је питање несталих, не би требало политизирати.

Од поменутих саговорника дознадох да се у њиховом граду налази православни храм  Св. Николе изграђен од 1733. до 1737. на локацији истоимене цркве из 1690. и католичка црква  Св. Филипа и Јакова изграђена од 1723. до 1733. године.

Приговорио сам Сучићу на флоскули о „великосрпској агресији”, истакавши да се у Хрватској водио грађански рат, у чему се вероватно „ми” и „они” никада нећемо сложити, бар не јавно. Ову причу о „раји из Вуковара” и написао сам како би читаоци могли сами донети суд о каквом рату је била реч.

Документационо-информативни центар „Веритас”

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари21
f04bc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milos
Nije sporno da su Srbi pocinili ratne zlocine u Vukovaru - po oslobadjanju grada. Isto tako nije sporno da su Hrvati pre toga, pre bilo kakvog rata poceli da ubijaju i proteruju Srbe (civile) iz Vukovara.
Jagodinac
Gospodin Vasilije zaista misli da bi Adolf Hiter odrzao rec i ispostovao Pakt sa Jugoslavijom? Sigurno onako kako je ispostovao Pakt o nenapadanju sa SSSR. Adol Hitler je svojim planovima predvidjao Slovene medju njima i Srbe za robove tako da pre ili posle Jugoslavija bi bila napadnuta i razbijena.
Gordana
Gospodin Strbac, kao i uvek govori o cinjenicama. Mi Srbi iz Hrvatske razlikujemi proustasku drzavu Hrvatsku i hrvatski narod. Ali mene cudi, kada se komentarise rat u Hrvatskoj, da niko ne spominje Sloveniju. Slovenija je pocinila zlocin protiv mira u bivsoj SFRJ. Zapoceli su rat. A kada on krene putevi su nepredvidivi i surovi.
Dear Gordana
Razlika je sve teze uocljiva.
voja bankar
Najveću grešku je napravio Kralj Aleksandar, kada je primio i udomio Hrvate koji su to jedva dočekali jer je to bio jedini način da se izvuku nekažnjeni za one zločine po Srbiji u Velikom ratu. Ta greška se kasnije dokazala u drugom sv. ratu i milionskim brojem srpskih žrtava. I to nije bio razlog Srbima da sami naprave državu nego opet greška, rat 91-95. I onda još dozvoli da im proustaše drže slovo u Bg. i pričaju o vel.srpskoj agresiji. Sve što je napisao A. Rajs u "Čujte Srbi" je tako.
Vasilije
Kralj nije kriv. Nakon pada berlinskog zida i uvodjenja visepartijskog sistema u SFRJ Zapad nebi metodski i ratom razbio Jugoslaviju da je u Beogradu odluceno njeno pristupanje NATO paktu i Evropskoj Uniji .Poznato je da Hitler nikada nebi razbio ni bombardovao Kraljevinu Jugoslaviju niti osnovao NDH da 27. 03. 1941 nije izvrsen drzavni udar kojim je ponisten trojni pakt potpisan od vlade Cvetkovic-Macek. Uostalom Hitler je 1939 primio u Berlinu princa Pavla uz najvece moguce drzavne pocasti.
Карађорђево
Са сајта РТС-а: "Туђманов шеф кабинета Хрвоје Шаринић је у период од 1993. до 1995. године једанаест пута долазио у Београд на тајне сусрете са Милошевићем".

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља