субота, 28.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 13.11.2020. у 18:00 Станислав Хочевар

Тајна љубави, лек за све пандемије

Папа тврди, с истинском провокативношћу, да ћемо маске носити све док све људе не укључимо међу своју браћу и сестре – то јест, док једни с другима не успоставимо аутентичне братске односе
Папа Фрања (Фото EPA/Gregorio Borgia)

 

Разговор са Светим оцем папом Фрањом („Политика”, 1. 11. 2020) развеселио нас је, веома обогатио, али и изненадио. Није нас толико изненадила сама чињеница да је у дневном листу „Политика” први пут уопште био објављен интервју с римским бискупом колико нас је изненадио по својој изванредној, рекли бисмо, антрополошкој тежини. Ако би икада требало, онда свакако овај пут морамо да додамо и одредницу интегралности: дакле, по својој интегралној антропологији. У овом нашем времену толиких редукционизама овај интервју је право освежење, али и еталон поштеног приступања животним питањима. У том тексту можемо дословно да опипамо како су оно видљиво и невидљиво, материјално и духовно, земаљско и небеско, човек и Бог ‒ само једна велика целина у свом свеколиком диверзитету, али и у савршеној комплементарности. Ауторима питања треба само честитати што су се коначно ослободили толиких – поготово историјских – партикуларизама и тако нам дали храну универзалности. А у тој храни свакако имамо довољно надахнућа и мерила и за све партикуларности.

Оно што у уводном тексту ових мојих утисака треба нужно нагласити као fortissimo јесте папина блискост нама, нашој стварности, нашој земљи, али и нашој широј регији. То је наглашено тако ненаметљиво да ће већини и промаћи. Он, папа, не долази к нама и међу нас својом спољном појавом или с неким популистичким речима, него као неко ко се дубоко идентификовао с Јеванђељем, хришћанством, љубављу Исуса Христа, његовим богочовештвом.

Благодат Исуса Христа по њему се претаче у комуникацију с нама с невероватном аутентичношћу, милином, ширином, дубином и несвакидашњом интуитивношћу. Ово тврдим само зато што је и мене самог – иако папу редовно пратим – необично изненадио. У нашу историју – тако сам убеђен – по њему је ушао некакав преображавајући дух, дух историјског и друштвеног живота.

Иако је свака његова реченица тако инспиративна да би захтевала читаве коментаре, ипак ћу се из чисте захвалности, али само летимично, зауставити на неколико његових елементарних носећих стубова за неке другачије визије живота. Иначе бисмо слободно могли да запишемо да у том разговору проналазимо квазиприручник за аутентично преображавање друштвеног живота у читавој његовој данашњој комплексној стварности.

1. Сви ми људи, без разлике, браћа смо и сестре. Исти творац, неописива тајна љубави, позвао нас је у живот. И то је елементарни лек за све пандемије. Многи мисле да је тај рецепт већ остварен; да је стварни плод Француске револуције. Али од тога смо још веома далеко...

Али ако бих сад хтео да зађем у све појединости последица које за собом повлачи тај принцип, одмах би се покренули мањи или већи земљотреси у нашим зацементираним ставовима. Пре свега, сви знамо – како кажу Италијани – да је између „речи и чина прави океан”. То потврђује свакидашњи живот. Иначе се међу нама не би ломила копља јесмо ли на Истоку или на Западу. И коме припадамо (као да не би било довољно да припадамо себи и творцу!). И какав је процес наше интеграције у Европу и процес интеграције Европе с Балканом. Одакле толико потешкоћа у процесу демократије, јавног дијалога, обликовања визије будућности!

Нашој дугој и комплексној историји боравка на мосту Истока и Запада потребна су даља промишљања, а уз то проналажење правих мерила за односе између цивилног друштва и религије; између држава и цркава и верских заједница. И питамо се како то да се међу нама никако није породило Међурелигијско веће.

2. Изванредно је папино размишљање, бар за мене, о „нормалности”. Пандемија нам својом агресивношћу једноставно намеће питање хоћемо ли, дакле, моћи да се вратимо у „нормалу”. Али о каквој „нормалности” је реч? Прошлој? Повратак у прошлост није логичан! Али шта чинимо да бисмо у овим условима и у оваквим приликама изградили „нову нормалност”? Постоје ли антитела само у медицини или, можда, и у изграђивању друштвеног живота?

3. Даље, можемо ли изградити ново друштво ако у дијалогу не учествујемо сви? Парцијалност и селективност онемогућавају интегралност развоја и рађање новог друштва. Католицитет или сабраност, што је конститутивна димензија хришћанства, једноставно не може да се оствари преко „јереси”, тј. делимичног укључивања целокупне стварности. Наиме, без те интегралности, без саборности, без католицитета – ми никад не можемо да захватимо све оне нејаке, болесне, крхке, рањене, маргинализоване, одбачене, прогоњене, као и мањине у нашем друштву. Папа тврди, с истинском провокативношћу, да ћемо маске носити све док све људе не укључимо међу своју браћу и сестре – то јест, док једни с другима не успоставимо аутентичне братске односе. Такви односи пак, тврди он, отварају у друштву потпуно нове изгледе и само у таквим приликама догађају се чудеса „умножавања хлебова”.

4. Маске ће са нас, дакле, скинути само потпуна транспарентност живота међу нама. Свако скривање, девијантност, селективност ‒ ствара нове маргине и периферије, нове избеглице, нова насиља, нова потчињавања и, дакле, нове агресивности и фрустрације. Млади ће у том случају и даље морати да беже да би негде другде тражили за себе привремени дом. Ако пак млади нису протагонисти у властитој земљи, како ће се онда лично развијати и како ће већ данас изграђивати наш сутрашњи дан? У таквој ситуацији сви се окупљамо само у „виртуелном” свету и тако нужно постајемо робови „првим преварантима”, како је рекао папа.

5. Плод свега тога је, каже даље папа Фрања, велика фрагментираност у друштву, затим недостатак свести заједништва. Дакле, не постоји онај субјекат „ми”, па не можемо ни да растемо из сопствених корена. Уништили смо своју историју, па тако немамо ни систем критеријума за своју будућност. Задивљујућа је папина реченица: „Корени нису сидра која нас везују за друга времена, већ су тачка ослонца која нам омогућава да се развијемо и одговоримо на нове изазове.”

6. „Архитектура мира и занат мира” (3. питање/одговор): реч је о папиној рефлексији која захтева посебну пажњу. Иако папа на овоме месту одговара у великој мери начелно, даје, заправо, и врло конкретне одговоре на толика наша врућа питања. „Нико не сазрева нити достиже своју пуноћу тако што се затвара у себе и своја уверења.”

„Пут ка периферији може да нам подари хоризонт пуноће.” Само кад пронађемо оне на периферији, ми откривамо и стичемо типично и најелементарније хришћанско искуство: да сви ми постојимо само зато што смо од Господа „пронађени”, по њему спасени, по њему постављени у „утробу мајке Цркве”; као што смо могли и да се родимо тек онда кад нас је „мајчина утроба” оспособила за рођење, за живот.

Београдски надбискуп

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари11
08874
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Popovic Marko
Meni je papa Fransisko izuzetno simpatican i mislim da je mnogo doprineo RKC koja je zahvaljujuci njemu pobrala simpatije u potpuno neocekivanim regionima. Licno, nisam ni katolik niti religiozan, zbog nekih susjeda sam pomalo i podozriv ali ljudska pojava pape Fransiska me uci da ne izjednacavam neke susjede sa celom RKC. Ukoliko bi se papa ogradio od zlocina u susjedstvu pocinjenih u ime RKC od strane laznih vernika, ne bi mi bilo nemoguce ni da prihvatim katolicku veru.
EvGenije
Чему ако ниси религиозан?
Lucijan Ogulinec
Pravoslavlje i katolicanstvo su daleko kao nebo od zemlje. Mi nismo spaljivali zene kao vestice, niti naucnike kao vraceve. Nismo balgosiljali kame koljaca a ni sada nismo odstupili od Sv. Pisma i za nas je brak moguc samo izm. muskarca i zene, kako Bog zapoveda. Jasenovac je ona moralna medja koju najpre papa treba da savlada i osudi kao hrvatski genocid. Amin!
EvGenije
Odgovorio bih stihom jedne pesme: "Suviše ste bola posejali da bi išta sem mržnje rodilo".
момчило
Поприлично мрачно виђење љубави
LaCosta
Ljubav katolicke crkve prema Srbima, to je nesto neopisivo. Cast pojedincima, govorim o sistemu i njegovom strateskom delovanju.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља