понедељак, 12.04.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 11.11.2020. у 08:14 Олга Јанковић
ПРИЧЕ ИЗ ВЕЛИКОГ РАТА

Сећање на хероје уз Дан примирја: из рата изнео само го живот

Милан Гачић (Фото Књига „Витезови слободе”)

Остао је без свега другог због чега би човек имао воље и радости да живи. Три рођена брата погинула на фронту, мајка пресвисла од туге, отац погинуо на кућном прагу, а два стрица изгубила главу негде на Церу... Само једном је дошао у родну Љубовију да види згариште очинског дома и упали воштаницу на гробу своје мајке. Земљу је разделио рођацима и комшијама, а он наставио да се пробија кроз живот, бележи Милан Шантић у књизи „Витезови слободе”, исповест Милана Гачића, начиње га питањем где је било најтеже за време рата и одговором ‒ свуда, па ниже сећања на септембар 1916. и Кајмакчалан, када Милан са саборцима тера Бугаре низ Рововску Косу.

Опет му пало у део да иде у патролу, да извидим положај, такозвани „Фердинандов нос”, огромну стену с непријатељском објавницом. Пошли су он и наредник Благоје Сузовић из прве чете, скинули обућу и око ногу обавили омотаче. „Около умукнули топови и пушке да нас наши не би убили, а нису пуцали ни Бугари”, прича.

„Потрбушке сам се довукао до њихових ровова. Мртва тишина, чујем како ми срце удара, а ноћ ведра, звездана. Измилио сам главу, мислио да објавница нема војника, али кад боље погледам приметим да на врху рова копају и бацају земљу, спремају га за сутра. Кажем Сузовићу да ми да и своје бомбе и отшрафљујем паклене јабуке. Једну, па другу бацио сам на гомилу, право међу њих и наста кукњава. То ми није био задатак, али ми није дао ђаво мира. Њихова артиљерија поче да бије, пробуди се и намах запали цео фронт. Порањаваше се и неки наши, чуо сам како запомажу, мене није ни окрзнуло, а после су сви честитали, био сам зверка, па добио тада француски Ратни крст и Медаљу милитер, причао је Гачић, па се сели на почетак августа 1918, кад је опет ишао у извиђање. „Безимена коса, ко ће? Маџаревић и Гачић као и увек”. Са још двојицом сиђе под саме ровове са укопаним гнездом код Соколца, до бугарске осматрачнице.

„Само севне кад пусте шаржер. Пришао сам близу, чујем их како разговарају. Ја опет бомбе, па бацам на њих. Плануле су на самој ивици рова. Њихови митраљези отворили паљбу, осули ватру и рововци. Све звижди изнад нас... све оде доле, растурају дрвеће и џакчиће... Из штаба телефоном питали да ли сам се вратио... а кад је фронт пробијен, онда је било лако. Као да смо ишли у шетњу, јурили смо напред. Вардар прешли код Велеса и избили на Овче поље, а код села Павлешинаца, Бугари нас задржали и нападали, али све им је било узалуд”, вели Гачић, који за подвиге завредио Крађорђеву звезду са мачевима и Похвалницу команданта Треће армије, па пружа Шантићу пожутело, изгужвано парче хартије које је пре толико година добио у рову на Кајмакчалану и каже ‒ ево читајте:

„Част, понос и поштење, потпуна преданост раду, ретко поимање дужности, храброст која иде до неустрашивости, самопрегоревање, самопожртвовање – то су особине овог узорног подофицира, овог челик-карактера, који је љубио слободу своје домовине и за њу исувише дао. За њега нису постојале препоне, он за њих није знао. Тешко је наћи место, где се нарочито одликовао. Свугде је био међу првима, најхрабрији међу храбрима, с највећи поносом, међу онима који поноса имају”, па се нижу редови Миланових подвига... а кући се вратио тек пред крај 1924. године. Раније није ишао. Отупео.

„Једно време клонио сам се људи и никога нисам могао да гледам, говорио је Гачић, касније чиновник Пореске управе у Цареву Селу, а по премештају долази у Љубовију, где налази пустош, згаришта и зидине. „Нисам познавао никога и од тада више нисам ни свраћао у свој крај, јер све ме то подсећа на младост, родитеље и браћу и на све што сам изгубио”, причао је Милан који се после пресели у Сремску Митровицу, ожени и доби осморо деце...  

Коментари21
22d79
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Мр Радомир Шћепановић
И после оваквих српских јунака политичари преузимају да воде државу!
Branko Miokovic
Imaao sam cast da mi sin junaka Milana Gacica, Aleksandar ( Sasa ) Gacic bude profesor u mitrovackoj gimnaziji.
Cer
Prazne se sela oko Ljubovije,nema više ovakvih gromada.
fensi denser
kada se vratio u rodni kraj više nije poznavao nikoga i više nije imao ništa... naši junaci ne ginu za svoje porodice i imanje, već za tuđe interese. i redovno nas guraju u tu varijantu "pobede", pardon "primirja". slavimo primirje za nemce? šta je pobeda u 2. svetskom ratu onda, isto primirje pred treći svetski rat? oni nikada ne priznaju poraz, falsifikuju istoriju a mi ne priznajemo da smo topovsko meso i da ništa nismo naučili...
Леон Давидович
Реч примирје има оправдање на нивоу светског рата јер Немачка није потписала безусловну капитулацију, као на пример Рајх 1945., и снаге Антанте нису окупирале Немачку. После окончања рата заправо је уследио кратки предах, да би наследници поражених снага из Првог светског рата започели Други светски рат.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља