четвртак, 26.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 11.11.2020. у 16:45
ДАН ПРИМИРЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Крај узалудног рата или победа којом је заустављен пројекат доминације светом?

Српски војници над хумкама страдалих другова (Фото Национална библиотека Француске)

Специјално за „Политику”

Др Миле Бјелајац*

Прошло је више од 100 година од Великог рата, а традиција опстаје, носе се цветови булки у реверима и обилазе гробља и споменици палима. Традиција опстаје и као државни празник у некадашњим земљама победницама, а одскора и у Србији. Враћена је и српска застава у меморијални центар у Компјену 2008. на месту где је Немачка потписала акт капитулације 11. новембра 1918. Ипак, тешко је заборавити да је 2018. тренутни политички разлог, тамо на месту централног славља, био старији од захвалности Србији за убрзавање краја рата и жртве које је поднела заједно са својим савезницима да се не оствари један пројекат доминације светом и наметање тешких услова свим пораженим нацијама. Диктирао би се мир тежи од оног који је Пруска наметнула пораженој Француској 1871. године.

Др Миле Бјелајац

Сто година после примирја од 11. новембра и 75 година од слома покушаја обнове пројекта који је поражен 1918. године, намећу се нове интерпретације за нове генерације које више немају властито сећање на те борбе и масовна страдања. Пригодним говорима француских и немачких државника инсистира се на једнаком страдању војника и једне и друге стране, њихова заједничка жеља да се врате што пре својим кућама. Обнављају се сећања на тешко страдање војника у блатњавим, затрованим рововима, на тактички промашено јуришање преко жица на митраљезе, несахрањене кости које су лежале на ничијој земљи. Дневници наде и страха писани од оних на првој линији, војника, лекара, рањеника, заробљеника, у масама су објављивани поводом стогодишњице. Вапај ужаснутих, овековечен у сликарству и литератури, пацифистичким покретима некада, замаглио је одговор на просто  питање – од чега су се победом одбраниле државе које су се нашле на путу великог дизајна.

Рат, који данас сматрају непотребном кланицом, поведен је са идејом креирања нове светске мапе моћи и са идејом очувања једне старе средњоевропске империје. Повеле су га Немачка и Аустроугарска. Нападнути су били Луксембург, Белгија, Француска, Србија и Црна Гора. Русија и Велика Британија браниле су дотадашњу равнотежу снага и постојећи поредак. И Немачка и Аустроугарска избегле су све понуде за мирно разрешење Јулске кризе 1914. Из свега што знамо, желео се рат јер је једино војничком победом могао бити диктиран мир који би значио успостављање новог светског поретка. Сматрало се да је последњи час док неке силе, као Русија, не ојачају и спроведу планиране војне реформе и доврше градњу железничке мреже.

Рањеници: Србин пали цигарету Бугарину (Фото Национална библиотека Француске)

Ратне операције отпочеле су на западу првих дана августа, упадом у Луксембург и нападом на Белгију и Француску. На Балкану, изузев симболичних хитаца на Београд 28. јула по објави рата, ратна дејства почела су тек 12. августа.

Готово непрекинута историографска ревизија оцена о узроцима који су довели до рата и данас збуњује – сви су подједнако криви, али највише Балкан и Русија, пишу. Версај је био неправедан и ужасан мир који је довео до реванша побеђених само двадесет година касније. Версај је створио неприродне, вештачке државе које треба ликвидирати, такође пишу и проповедају. Остајући на међуратним покушајима ревизије оцена о узроцима рата, савремени историчари који су их оживели заборавили су да се у међувремену десио Други светски рат и да су ревизионисти у пракси показали своје право лице. Пројектима истребљења појединих народа или њиховог пресељења, протеривања, само су додате нове димензије као што је Холокауст и геноцид. Некада планирани рат супериорних и инфериорних култура (цивилизација), економске и геополитичке доминације добио је само у новим, изведбеним детаљима. Немачки историчари који су научно демистификовали ове намере, указали на континуитет циљева и пројеката, данас, 100 година касније желе се омаловажити и дискредитовати.

Канадско-британска историчарка Маргарет Макмилан не искључује да су миротворци из 1919. чинили грешке, али да сам Версајски уговор није узрок Другог светског рата. Често је постало опште место, пише она, да се за политичке одлуке из двадесетих и тридесетих година прошлог века кривица баца на сам мировни процес. Заборавља се да је одговорност била на онима који су их у том времену доносили. Чак и много деценија касније, овакве оцене су у оптицају. Тако се у миленијумском броју „Економиста”, наводи Макмиланова, написано да је „Последњи злочин био Мир у Версају, чије су тешке одредбе омогућиле Други светски рат”. Макмиланова закључује да Хитлер није водио рат због Версаја, мада му је он пружио изговоре за пропаганду – он је водио рат за доминацију у Европи. Планирао је уништење Пољске, Чехословачке и освајање Совјетског Савеза. Он је тражио експанзију немачког народа и животни простор. Успут, уништење Јевреја, бољшевика и других. Такође, она, али и француски историчар Жан-Жак Бекер и други, оспорава још једну честу флоскулу да је Версај створио Пољску, Чехословачку и Југославију јер су оне већ биле створене пре конференције, биле су свршен чин.

Победници и поражени у Компјену 11. новембра 1918. године (Фото
Музеј примирја у Компјену)

Британски историчар Макс Хејстингс упозорава у својој књизи „Париз 1919...” да је Версајски мир из 1919. имао мањкавости, „али да су Немци којим случајем били победници и диктирали услове, европска слобода, правда и демократија платиле би огромну цену. Немци су у Првом светском рату поставили територијалне ратне циљеве који нису били ништа мање амбициозни од оних које су њихове вође пропагирале у Другом светском рату. Стога је прилично погрешно описивати несумњиву европску трагедију од 1914. до 1918. као узалудну, што је став који често имају млађе генерације имајући у виду људске жртве”. Додајмо, према истим плановима, Србија би била умањени протекторат Аустроугарске, а Срби из источне Босне и Херцеговине трајно протерани из Подриња. Југ би припао Бугарској и Великој Албанији.

Британски војни теоретичар Лидл Харт је поодавно устврдио да су пробој Солунског фронта, избацивање Бугарске и Турске из рата растресли Аустроугарску и присилили Немачку да хитно затражи примирје. Био је то школски пример стратегије посредног наступања и решења које је омогућио споредни фронт.

И ова проста истина је још у јесен 1918. заташкавана, војна цензура у Паризу није пуштала извештаје који би славили победу савезничке источне армије генерала Депереа, те одлучни допринос српске војске и њој придодатих двеју француских дивизија, коњичке бригаде и тешке артиљерије. О овоме су са горчином писали Депере и његови штабни официри, а посебно Луј Кордије, велики пријатељ српског народа и војске и душа ветеранске организације „Ратници са истока”. После свих жртава на западном фронту, ловорике је требало да падну на вође које су тамо ратовале. О томе је сведочио и британски адмирал Ернест Трубриџ у својим дневницима, не без горчине али и британског смисла за реалности.

Ако и данас има сумње у ове наводе, њу ће најбоље развејати наводи историчара који су поодавно установили да је аустроугарска влада већ 25. септембра, дакле пре коначне капитулације Бугарске, увидела да је све изгубљено и да наступа слом, а немачка врховна команда дан уочи бугарске капитулације тражи од канцелара да се хитно поведу разговори о примирју. На западу, Зигфридова одбрамбена линија још није била начета, поготово не савладана. Аустроугарска је капитулирала 3. новембра на италијанском тлу, неколико дана раније Турска, док ће Мађарска потписати сепаратно  примирје пред војводом Мишићем и француским генералом Анријем, по овлашћењу командујућег генерала Депереа, 13. новембра у Београду.

*Доктор историјских наука

Коментари13
f9565
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Леон Давидович
Ратови се нису могли избећи јер је то било у програму освајача претендената на светску доминацију.( Иначе може се увек капитулурати и остати у ропству као вековима под Османлијама, само што су ови имали још гори програм, уништење целих народа).Кажу,они који су изгубили ратове и данас су центри моћи и одлучују. Могли би поставити питање како би данас изгледале те државе да нису покренуле ратове? Вероватно би имали веће територије, више народа и били би богатији. Цела Европа била би напреднија.
Данијел
Сложити се са чињеницом да смо пуно дали у том рату, а мало добили није тешко. Наравно, само ако слободу сматрамо као нешто што је мало и небитно. Србија је нападнута, борила се, много постарадала и ослободила се непријатеља. То је био циљ и он је остварен. И то је велика ствар! Србија није могла да бира 1914, као што је то могла 1941. И ми као потомци требамо то да поштујемо. Друга ствар су одлуке након побједе и формирање заједничке земље са народима који то истински никада нису жељели.
Sima Simić
Naše kratkovide vođe nas vode da ginemo za tuđe interese. Čast malibrojnim izuzecima.
Џејми Шеј
@Laza - uz svo uvazavanje, nasi preci su bili mudriji od nas u tezim prilikama. Ali ipak nisu mogli izbeci Veliki rat kao ni II. Mogli su da kapituliraju ili da se bore kao i mi 90-tih godina, koji se takodje nije mogao izbeci. To je pitanje opstanka kolektiva a ne politicke odluke (bez zanemarivanja uloge politike). Moramo se setiti da su neprijatelji srpskog naroda nacije koje su istrebljivale ne samo nas nego i druge (Afrika, Azija, Amerika - Evropu ne treba izuzeti).
Laza
Srbija nije dobila nista. Samo je izgubila. Po pitanju ljudstva Srbija se nikad nije oporavila od 1. svetskog rata. A 2. ju je samo dotukao. Da su nasi preci bili mudriji oba smo mogli izbeci.
Milos
Mislim da Prvi nismo mogli da izbegnemo mada je minimum trebalo imati srpski narod u prvom planu kad je rat zavrsen. Umesto toga - bolje su prosli neprijateljski oficiri nego srpski narod i oficiri ( stotine njih masovno dali ostavke nakon rata). Za Drugi rat sam SIGURAN da je mogao da se izbegne ( knez Pavle vec isposlovao pakt). U Svakom slucaju, mi smo svaki rat dugorocno izgubili. Jos samo Turci da se vrate ( pu pu pu ) pa da ispadne da je bolje bilo da smo prespavali od 1389. do danas...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља