субота, 28.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 16.11.2020. у 08:00 Зоран Миливојевић
ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Зоран Миливојевић за „Политику”: Припадност групи

Потреба да се припада некоме је важна и мења се током живота: од породичне заједнице преко вршњачког „племена” стиже се и до одраслог доба, када људи бирају партнере и имају своју породицу и децу, али данас се индивидуализам све више намеће као оптимални животни пут
(Срђан Печеничић)

Људи су социјална бића и имају потребу да припадају некоме или нечему. Потреба за припадањем се мења током живота, а свако може застати у некој од развојних фаза припадности. И зато је важно видети коме особа „пада при” – припада.

Прва група у којој дете ствара свој идентитет јесте његова породица. По правилу мајка је најважнија, јер у првим годинама живота, три до четири, она наставља да се понаша као да је дете део ње, тако да дете развија доживљај снажне емотивне припадности мајци. У трудноћи је дете било део мајчиног тела, тако да мајка у првим годинама живота доживљава дете као део њене личности. Такав однос називамо симбиоза и он је нужан за правилан развој детета. У том односу дете развија прво осећање темељне сигурности и прихваћености. Након тог периода дете се окреће и према другим члановима породице, укључујући и оне важне делове проширене породице – баку и деку.

Прво везивање за друге

Иако је за већину деце боравак у вртићу нужно искуство, јер су родитељи запослени, деца по правилу немају развијено осећање припадности групи у вртићу. Углавном се везују за неку од друге деце, нарочито за ону с којима се добро играју. Многа деца доживљавају групу деце у вртићу као лошију замену за породичну групу.

Поласком у школу деца стварају нови идентитет школарца и имају потребу за припадношћу групи деце у разреду. Треба знати да ситуација у првим разредима основне школе није идилична из једноставног разлога што деца нису довољно социјализована. То значи да поред пријатељских односа у разреду, постоје и они непријатељски. Управо због недовољне социјализације нека деца у разреду намећу „владавину јачега”, тако да око себе окупљају децу која се боре за „власт” и „популарност” с другим сличним групама. Задатак учитеља је да у разреду гаје и развију такву групну динамику у којој ће завладати пријатељски односи и „владавина права” у којој није важно ко је јачи, већ ко је у праву.

Уласком у пубертет настаје велика промена у дететовом систему вредности, јер су често вршњаци важнији од породице, посебно припадност овој групи и статус у њој. То је нормална фаза „припадности племену” или „трибализма”. Интересантно је да је ова међународна реч настала од назива племена Трибали, који су од 1200. године пре Христа насељавали простор у садашњој Србији (између Јужне и Западне Мораве) као и делове Македоније и Бугарске, и који су, за разлику од става званичне историографије, у античким изворима сматрани Србима. Трибали су постојали све до римског освајања ових простора.

У фази трибализма адолесценту је важно да буде прихваћен у групи вршњака и да у њој заузме важно место. Док у породици дете изграђује „примарни идентитет”, у групи вршњака оно ствара „секундарни идентитет”. За правилан развој је важно да особа у обе ове фазе развија позитивну слику у себи.

Након фазе припадности племену вршњака, млада особа започиње индивидуални развој, дефинишући себе као појединца који корача властитим животним путем. То је фаза функционално одрасле особе која је социјализована и способна за самостални живот. Она има разне „припадности” различитим групама и различите друштвене улоге, али у односу Ја–Други доминира њено Ја.

„Закључани” у прошлости

Одрасли појединци имају потребу за љубављу, због чега се спарују у љубавним везама, припадајући партнеру, што најчешће води у нову фазу припадности, а то је припадност секундарној породици, посебно властитој деци.

Ако би ово биле фазе неког развоја припадности групи, онда би се могло говорити и о томе како неки људи заостају у неким фазама припадности. Постоје они одрасли људи који и даље највише осећају припадност родитељима. Постоје и они одрасли људи који су „закључани” у фази трибализма, тако да морају да припадају неком, на пример, навијачком, политичком или идеолошком „племену” које се бори против „непријатељских” племена. Постоје и они који су остали у фази индивидуализма и, можда, нарцисоидности, сматрајући да им такав начин живота највише одговара. Идеолошки „ветрови” који дувају кроз савремене медије заправо промовишу индивидуализам као оптимални животни пут. На то указују забрињавајући подаци о дугогодишњем тренду смањивања наталитета и све мањем броју оних одраслих који су породично оријентисани.

Коментари19
b5992
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petar V. Terzic
A. Ajnstajn, trajno je pripao covecanstvu, zrtvujuci licne i porodicne odnose:"S mojim gotovo strastvenim saosecanjem za drustvenu pravdu i drustvenu duznost stajao je uvek u cudnoj suprotnosti izrazit nedostatak potrebe neposrednog vezivanja s ljudima I ljudskim drustvima. Ja sam pravi vuk samotnjak koji ni drzavi ni otadzbini ni krugu prijatelja pa cak ni uzoj porodici nije nikad pripadao punim srcem vec je prema svim tim vezama imao nikad prevladani osecaj otudjenosti i potrebu za samocom..."
Filip Cosopt
Za mene je individualizam najbolji put i najodgovornija odluka. Novo vrijeme i promjene koje donosi budućnost počele su početkom ove, 2020 godine. Budućnost se ne čini ni ružičasta, ni lijepa, ni sigurna...
Dragana
A šta sa onima koji su prosto drugačiji,ne pripadaju nikome jer su svoji? Nisu bili i nikada neće biti deo ma kakvog " čopora", a nisu narcisi.Sve je to lepota različitosti
Ђура
Видим ваше наводнике, али ипак реч "чопор" свакако не описује адекватно пријатељске везе које се стварају у току стварања секундарног идентитета. Свака особа нађе себи сличне колико год да је другачија. Аутор текста највише ставља акценат на проблемима који настају приликом стварања своје нове породице и припадања тој новој секундарној породици и својој деци. Да би смо одрасли као индивидуа морамо се одвојити од примарне породице и својих родитеља и тако сами постали добри родитељи
Dragan Pik-lon
Ipak u necemu se nebih slozio sa gospodinom Milivojevicem.Sto se tice psihologije tu je maher nad maherima-vec istorije.Ne bih se slozio da su Tribali nestali sa istorijske pozornice ,dolaskom Rimljana.Ja mislim da su se oni samo pretocili zadrzavsi svoj Jezik.Kao sto su se kasnije pretocili u otomansko carstvo.Posle toga polovina je otisla u Rumuniju,postali Rumuni a resto je ostalo na ovim prostorima.U mom mestu jos postoje toponimi iz rimskog vremena tribalski i rimski-Rasina,Stubal,Parcin...
Dragan Pik-lon
Sve je to normalno,no kad se predje granica tolerancije prema drugim grupama ili pojedincima,ekstremne grupe(levi i desni)pocinju da vrse teror nad neistomisljenicima.Smeta im nesto sto je drugacije.To drugacije moze biti boja koze,odelo,drugi Jezik...cak i drugacija seksualna orjentacija.Ekstremisti se tako dokazuju da je njihova grupa ispravna i na pravom putu.Kriju se iza laznog patriotizma.Imaju misticne simbole i tetovaze.Oduvek sam prezirao fudbalske huligane koji nikad nisu igrali fudbal.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља