У овим временима је тешко и опасно путовати и свако ко се усуди да негде крене за мене је херој, а то су и организатори великих фестивала, као што је Бемус, који чак успевају да поштују високе програмске критеријуме. Пре десетак дана сам гостовала на Новосадским музичким свечаностима, а сада стижем и у Београд. Уметници су такође храбри јер желе да свирају и свака могућност наступа на бини, подела емоција са људима, без обзира колико их је у дворани је у овим тренуцима значајна, каже Јасминка Станчул, пијанисткиња, која више од три деценије живи и ради у Бечу, а гостоваће вечерас у 20 часова на сцени Коларца, у оквиру 52. Бемуса. Биће то прилика да чујемо њено извођење Бетовеновог клавирског Концерта бр.3 у це-молу, опус 37, у пратњи Симфонијског оркестра РТС, под управом Бојана Суђића.

‒ Радујем се што доживљај Бетовенове музике могу да поделим са Београђанима, а Трећи клавирски концерт је једно од мојих омиљених дела и подсећа ме на детињство. Као дванаестогодишња девојчица, која је већ учила да свира клавир, пронашла сам у породичној кући у Кикинди, међу ЛП плочама једну Бечких филхармоничара, којима је дириговао Карл Бом, а за клавиром је био Маурицио Полини. Био је то снимак Бетовеновог клавирског Концерта бр.3 начињен у Музикферајну. Сећам се да сам се слушајући расплакала и обећала себи да ћу то дело научити и извести једног дана. Није ми се остварило да свирам ту музику са Бечким филхармоничарима, али је јесам интерпретирала са Бечким симфоничарима, који су један од водећих ансамбала у Европи. Срећна сам што се тај мој сан девојчице, каква сам некад била, данас испунио ‒ каже гануто Јасминка Станчул, у телефонском разговору за „Политику”, уочи гостовања на Бемусу.

Године непрекидног учења наша саговорница данас овако описује:

‒ Цело моје школовање било је једна велика жртва. Са 14 година сам морала да напустим родитељску кућу у Кикинди и одем у Суботицу, у средњу музичку школу. После сам студирала у Новом Саду на академији, код проф. Арба Валдме четири године, да потом отишла на специјализацију, без стипендије, у Женеву, што је било веома скупо. У првим месецима сам путовала возом до Швајцарске 24 сата, на часове клавира код Марије Типо. Била је то жртва, а пут до успеха је био тежак. Ипак, данас не жалим због тога.

Судбински значај за Јасминку Станчул имала је победа на Бетовеновом такмичењеу 1989. у Бечу када је у конкуренцији од 144 кандидата добила прву награду, а жири је одлучио да другу и трећу не додели. То признање јој је дало шансу и нову снагу да нађе своје место на европској пијанистичкој сцени.

‒ Кад сам крочила у Беч била је то љубав на први поглед према том граду, где сам се одмах осетила као код куће.Човек не може да оствари све у животу како замисли, али сам задовољна са свим што ми се догађало, пуно тога сам видела, сарађивала са добрим оркестрима и диригентима, да не причам о камерним ансамблима. Осим свирања клавира и прављења каријере у животу има још лепих ствари. Рецимо љубав према животињама је нешто што ме оплемењује и побољшава моју уметност. Сада радим као педагог у Љубљани и у Бечу и наступам, тако да слободног времена готово и немам. Али сам у прошлом периоду, пре петнаестак година ишла на јахање и имала своју кобилу. Сигурна сам да бих била пресрећна да сам се у животу бавила и ветерином. Животиње су за мене неискварене и племените, а ми људи бисмо понекад могли да учимо од њих.

Јасминка Станчул каже да је „музички живот у Бечу тренутно непостојећи”. Затворене су концертне сале, позоришта, доста гостовања је морала да откаже, а нови наступи је очекују тек у марту. На питање да ли има изазова за њу у погледу репертоара одговара спремно:

‒ Бетованова клавирска Соната бр 29 у Бе-дуру, опус 106, „Хамерклавир” је нови изазов и са њом желим да се ухватим у коштац. Сматрам да сам сада коначно зрела за то дело.

Сећање на Исидору

Вечерашњи концерт отвориће премијерно дело Исидоре Жебељан – „Исцели, Исусе, ране моје”, за сопран и симфонијски оркестар – (солиста: Анета Илић, сопран), који ће извести СО РТС са маестром Суђићем, у знак сећања на недавно преминулу београдску композиторку и академика Исидору Жебељан.  Потом следи наступ Јасминке Станчул, а концерт затвара Бетовенова Симфонија бр.7 у А-дуру, опус 92 .