На праисторијском локалитету Винча – Бело брдо надомак Београда настављена су археолошка ископавања у организацији Музеја града. Она су део дугорочног пројекта заштите локалитета и обављају се на сектору који је непосредно угрожен деловањем активног клизишта у Винчи.
– Овогодишња ископавања су део послова на угроженом сектору у склопу припрема за извођење пројекта санације. Истраживања ће трајати три месеца, под руководством Ненада Тасића, професора одељења за археологију Филозофског факултета Универзитета у Београду – рекли су у Музеју града Београда.
Влада Републике Србије прогласила је ове године, на иницијативу премијерке Ане Брнабић, овај локалитет капиталним пројектом од изузетног значаја. А пре неколико месеци Амбасадоров фонд за заштиту културне баштине Владе САД (АФЦП) определио је чак 475.000 долара за санирање клизишта испод дела локалитета.
Винча – Бело брдо представља изузетан локалитет по коме је цела фасцинантна култура млађег каменог доба добила име – винчанска култура. Ова култура простирала се на највећем делу Балкана и добрим делом централне Европе, где су најсевернији локалитети културе забележени око језера Балатон. Само у Србији до сада је забележено више од 600 локалитета винчанске културе. Винчанска култура представља један од бисера праисторије, где су се још пре седам и по хиљада година развијали прото-градови, са по више хиљада становника, врхунска уметност и архитектура, као и најраније топљење метала на свету.
– Локалитет Винча – Бело брдо откривен је почетком 20. века када је на препоруке Јована Жујовића, оснивача геологије у Србији, први школовани српски археолог Милоје Васић посетио Бело брдо у селу Винча, где је приметио остатке посуда и алата, и схватио да се ради о до тада непознатој праисторијској цивилизацији. Значај локалитета Бело брдо је огроман, захваљујући истраживањима која трају дуже од 100 година. Он је постао својеврсни репер за познавање млађег каменог доба Европе – објашњавају у Музеју.
Локалитет је, нажалост, годинама био неуређен што је довело до појаве дивље градње на и око локалитета, попут изградње кућа и видиковца, као и испуштања отпадних вода. Оне су активирале клизиште које је мировало још од четрдесетих година прошлог века, када је део локалитета отклизао на појединим местима и више од седам метара. Већа клизишта појавила су се у току 2006. и 2010. године када се одронило више стотина кубних метара археолошких слојева са секције вертикалног профила налазишта.
