Председник Народне скупштине Србије Ивица Дачић најавио је, ступајући на дужност, да ће озбиљно радити на подизању, такорећи непостојећег, угледа парламента. И урадио је неке добре ствари, али је захваљујући његовим, благо речено, неозбиљним изјавама о ценама у скупштинском ресторану умногоме допринео да ништа од тога не буде примећено. Ресторан и његове цене опет су напунили ступце таблоида, а то, свакако, није нешто што подиже углед парламента. Напротив.
Када је Дачић биран за председника, у целодневној расправи о томе говорили су скоро сви напредњаци, а велики је то број, али нико није баш ништа рекао о кандидату Дачићу. Ко је гледао пренос, а није знао шта је на дневном реду, помислио би да се расправља о раду председника Србије Александра Вучића, будући да су посланици СНС-а време користили да укажу на све успехе свог лидера и шефа државе. И док су у сали скривали огорчење што је Дачићу намењена тако важна функција, у незваничним разговорима у холу нескривено су давали одушка свом незадовољству.
Кад је Дачић новинарима рекао како ће се озбиљно позабавити ценама у скупштинском ресторану и, у шали, навео како ће можда увести посланицима аутомате – „па, колико убаце пара, толико нека пију кафу” – нико срећнији од напредњака није био. Добили су прилику да јавно кажу оно што нису могли у скупштинској расправи. Одмах су га, с правом, оптужили за демагогију. Миленко Јованов (СНС) поручио му је, преко таблоида, дабоме: „Ако је то највећи проблем у скупштини, онда смо ми супер!” Драган Шормаз (СНС) запитао је како би то Дачић могао да уради, будући да је „скупштински ресторан под управом Управе за заједничке послове, то јест владе”, и додао: „Зашто то није урадио док је био председник владе? Прави председник скупштине би морао да се потруди да се ојача улога парламента у друштву, да поправи услове рада и статус народних посланика.”
Реаговали су и други напредњаци, а сам Дачић је, одговарајући на новинарске оптужбе да је његова прича о ценама у ресторану чиста демагогија, рекао: „Па демагогија је управо то што се сваки извештај вас новинара сведе на рачун из скупштинске кафане. Е, да више то не би била тема, покренуо сам то питање.” Неће бити да је баш свим новинарима тема скупштински ресторан, знају то и посланици, а и Дачић, али нема тог таблоида коме се неће одазвати да прокоментаришу цене скупштинске кафе, чорбе и мешаног меса, па и то колико се тоалетног папира троши. То је тема о којој су спремни да причају колико им је воља, ако их позовете за коментар неког спорног члана закона, или кадровског решења, неће се ни случајно јавити. Оваквим понашањем, сви заједно, учествују у сатанизацији Народне скупштине и њеном приказивању у јавности као месту где посланици долазе да се „џабе” наједу и напију кафе.
Да ово сатанизовање скупштине не сиђе, ни после седам дана, с таблоидних стубаца, побринуо се Драган Марковић Палма, лидер ЈС, у расправи у ребалансу буџета. Какав дефицит, ма уопште га не би било, по Марковићу, само кад скупштинска кафа не би коштала седам, него 80 динара. То се може закључити из његове дискусије, будући да је, како је рекао, једину замерку на ребаланс имао због цена у скупштинском ресторану?! Притом је избројао да је ресорни министар Синиша Мали попио три кафе, закључивши да би попио две да су оне скупље! Као један од ретких изузетно професионалних и министара који се према посланицима односи с поштовањем, коме није тешко да сваку ставку свог предлога објасни једноставно и разумљиво, Мали је остао нем на ову „замерку”. Шта би, озбиљан човек и могао на овако нешто да каже.
Марковић је још имао и генијалну идеју, популистичку, а какву другачију, да једна те иста кафа и мешано месо имају једну цену за посланике, а другу за запослене у парламенту и новинаре! Сетио се да у скупштини ради скоро петсто људи, многи раде за минималац, а проводе много више времена у парламенту од било ког посланика – треба нешто и да поједу, по цени коју могу да плате. А, откуд новинари ту? Па, треба неко и да пише о његовом „фантастичном” предлогу. Сваки озбиљан новинар ће ово доживети као увреду, али није се он ни обраћао онима које занима шта пише у законима, или кога скупштина бира на разне одговорне функције, ни зашто многи посланици у дискусијама користе, благо речено, непримерени речник. Он се обраћао онима који повремено, кад им понестане тема за бомбастичне наслове, сврате у ресторан ручају, попију кафу и узму ценовник, па онда освану наслови – „Лезилебовићи”, „Нерадници, изјелице”...
Но, Марковићу, који је својевремено измислио да су посланичке плате 200.000 динара, иако су оне и сада упола мање, није ни замерити. Председнику парламента, посебно не Ивици Дачићу, човеку који је био врло успешан министар спољних послова, коме су, као ниједном пре њега председнику, стигле стотине честитки од изузетно важних људи, не приличи да причом о скупштинском ресторану додатно руши углед парламента, који је ионако на ниским гранама. Уместо тога, могао би да се позабави стварним проблемима. Кад то учини, можда ће Народна скупштина бити близу тога да постане „овај високи дом”, како посланици воле да кажу, мада се ова њихова изјава, нажалост, служи за подсмех.
