Прошло је 40 дана од како нас је напустила Исидора Жебељан. Према народном веровању – током овог периода њена душа одлазила је на места и међу људе које је током живота посебно волела. И, наситивши се коначно ових земаљских слика, миловања и отирања суза ближњима, њено биће, ослобођено терета пролазности, спремно је за сусрет са Оним коме је и током живота клицала – кроз музику, кроз речи, кроз посвећеност и љубав.
Но, ова четрдесетница није била само време њеног опроштаја од нас, него и нашег прилагођавања њеном физичком одсуству и припреме да јој допустимо да се отисне непознатим путем. Даноноћно смо слушали њене композиције, сећајући се како их је сама свирала, како је уз њих играла и певала, како је причала о песмама и импресијама које су их надахнуле.
Нас који смо имали ту радост да је познајемо и лично, успомене су водиле и у сакривене просторе између нотних редова Сарабанде и Танга, Гиротонда и Умбре... у тренутке између њених путовања, награда, признања и концерата, у тренутке од којих смо почели и којима завршавамо овај узбудљиви боравак у времену пре вечности.
Детињство. Док „одрасли” проводе послеподне у пријатном ћаскању уз обиље укусне хране заливене домаћим вином из Перлеза, у тајном врту иза куће све гори од узбуђења. Такмичимо се ко ће пре стићи до мрежасте лежаљке која виси између два стуба. У то време у њу може да стане више нас. Ипак, се тркамо. Тако је забавније.
Одрастање. За њено венчање шије се венчаница од, код нас тада врло ретке, сирове свиле. Креира је и кроји пријатељ – модни дизајнер. Дан свадбе се приближава, а хаљина се још и не назире. Вече пред велики догађај, у помоћ прискачу тетке, стрине, шнајдерке. Спасавају шта се спасити може. Невеста је лепа и насмејана.
Зрелост. Срећемо се на ходницима САНУ. Обећавамо како ћемо наћи времена да се видимо и испричамо. Успевамо тек после неколико покушаја. У кафићу код Каленић пијаце испијамо литре зеленог чаја и причамо о деци, родитељима, књигама, музици, о животу и смрти. Закључујемо да морамо ово да радимо мало чешће.
Опроштај. На дан сахране, стижем на гробље пре свих. Не могу да седим код куће. Ковчег већ стоји у капели, а испред нема никога. Оклевам, а онда кришом, као да отимам нешто на шта немам право, улазим да се опростим са њом у миру и тишини.
Почиње опело саздано од вишегласних молитви и суза, од пружених руку и загрљаја, од цвећа и натписа на венцима: пријатељи, другари, студенти, дипломате, поштоваоци. Амбасада Краљевине Холандије, Душан, Биљана, Јелица, Ксенија, Јасмина, Влада, Фруба и Пера... Пева се и поред гроба. Питам се, у ком кључу и за које инструменте би био опроштајни концерт, да га је написала.
Касније послеподне отварам Политикин додатак „Култура, уметност, наука“. У истом броју њен и мој текст – она пише о тишини, ја пишем о Богу, обе пишемо о љубави. Пуштам по ко зна који пут омиљену композицију: „Тамни сомот”. Тих, дубок, нежан и ведар, као што је била и Исидора, као што је био и четрдесети дан од њеног одласка. Чекање.
