уторак, 26.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
недеља, 15.11.2020. у 15:52 Зора Дарина
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Још нисам срела срећног мигранта

Тежак је живот прве генерације миграната, другој је много лакше. Ја још за свог живота овде, нисам срела ни једног срећног мигранта. Сви су тужни на неки свој начин. Људи одлазе у иностранство у бољи живот, а живе духовно много горе. Или можда ја криво мислим?
Фото Пиксабеј

Тог дана беше субота, након два сата вожње од Сиднеја, зауставила сам се у једном малом планинском месту. Најбољи опис би био варошица. Шетајући њеним улицама, које су попут отвореног музеја, поред кућица са необично уређеним двориштима препуним цвећа и зеленила, у једном тренутку сам закачила прелепу жуту ружу која се надвила преко ограде.

Док сам вадила ружу из косе зачух како неко певуши „Тамо далеко”. У први мах помислих да ми се, не дај Боже, од великог стреса, причињавају ствари.

Међутим, до мене су и даље допирале речи песме коју је певушио топли, женски глас. Размакла сам гране ружиног грма, пропела се на прсте те угледала мршаву, старију жену како окопава леје пуне цвећа.

Узвикнула сам „хелоу”. Подигла је главу, подбочила се на мотику, гледала ме неколико тренутака и онда отпоздравила.

- Имате дивно двористе, наставила сам на енглеском.

Жена је одложила мотику, пришла мени, и одмахујући руком рекла:

- Некад је то било дивно двориште а сад га само одржавам колико старост и болест дозвољавају.

- Лепо певате, и даље само јој се обраћала на енглеском.

- Ах, отео јој се уздах, те је наставила: „То је песма о мојој домовини”.

- Значи, иста нам је домовина, почела сам на српском.

Фото Пиксабеј

Кроз њене лепе, плаве очи као да је севнула радост. Још и данас памтим тај сјај.

- Сунце моје, одакле си, упитала је.

Док сам јој објашњавала своје порекло, пришла је капији необично гипким корацима за њене године и дала ми знак руком да уђем. Гледала ме на трен а онда ме обгрлила око струка својим танким рукама.

Моја земљакиња ме упитала да ли желим да уђем у кућу или да седнем на веранду.  Изабрала сам ово друго. Изненада ме запљуснула нека пријатна топлина, што од лепоте природе у којој сам нашла а што од радости изненадног сусрета. Срести особу свог порекла на најудаљенијем месту на кугли земаљској, у мени увек изазове буру емоција.

Док ме је послуживала кафом и медењацима, дотакнула сам руком везени столњак. Она је тихо проговорила: „То ми је једина успомена из домовине”.

Звала се Клара, учитељица у пензији. Рођена је у малом селу у Војводини од мајке Лалинке и оца Немца. Има 89 година. Село је напустила пред крај Другог светског рата, заједно са осталим Немцима, који су протерани из Војводине. Били су прво смештени у неком сабирном центру у Аустрији одакле су бродовима депортовани за Аустралију. Њена мајка је говорила да им је то била казна јер нису пружили отпор партизанима.

- Тај пут, душо моја, толико је био дуг и напоран. Пуно је људи било болесно, а многи нису живи ни стигли до Аустралије. На том путу, мене и брата мајка је успављивала са песмом „Тамо далеко”. Верујеш ли да ју је и мој отац певао?”

Фото Пиксабеј

Слушала сам Клару са великом пажњом. Причала је како им је живот по доласку био веома тежак. Живели су са још две породице у истој кући да би на тај начин уштедели како би прикупили депозит, прво једној, па онда другој и на крају, трећој породици. На тај начин свака породица је дошла до властитог крова над главом.

Кларини родитељи увели су правило да деца у кући причају српски, а са оцем немачки. Енглески се није причао у кући. На тај начин су своје језике отргли од заборава.

- Па Ви се прави полиглота, говорите три језика, рекла сам.

-Ах, сад то мени више ништа не значи. Што сам старија, све више сањам родни крај. Мора да ћу брзо на онај свет јер кажу људи, кад почнеш често да сањаш место где си рођен, да је крај близу.

Фото Пиксабеј

Знаш, све бих дала да још једном у животу, рукама заграбим ону рахлу земљу из моје баште. И да је омиришем. Тај мирис ме прати цео мој живот.”

Клара, заћута неколико тренутака. По погледу сам закључила да се загледала у прошлост. Онда сетно настави:

- Тежак је живот прве генерације миграната, друго је много лакше.  Али прва генерација! Ја још за свог живота овде, нисам срела ни једног срећног мигранта. Сви су тужни на неки свој начин. Искуство ме је довело до закључка да људи одлазе у иностранство у бољи живот а живе духовно много горе. Или можда ја криво мислим.”

Тако сам готово два сата, уз кафу и медењаке, на једној тераси, у једној варошици где сам најмање очекивала, слушала животну причу предивне земљакиње Кларе.

Фото Пиксабеј

На растанку, уз обавезно „довиђења”, спаковала ми је медењаке.

- Узми, нека ти се нађе.

Док сам се удаљавала од Кларине куће, сунце бесе у свом зениту, под ногама ми је шуштало лишће, у мом срцу су надирале емоције. Кроз главу су ми кренули акорди песме „Тамо далеко, далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија.”

Зора Дарина

 

 

Пишите нам
 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 

Коментари91
484cb
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

mrljavko
Kol`ko ljudi to`ko cudi, ukusa i situacija. Pravila nema, sta je kome po volji ili ne. Najvece razlika onih sto odu i tamo negde realno zive i onih sto ostanu je u razlici saznanja o svetu i predrasudama. Svet se drugacije vidi sa iskustvima realnog zivljenja i tamo i ovamo. To ne mora uvek da bude, jer neki i kad odu mnogo toga ne uocavaju. Neki se nekad pitaju, da li upravo lepse bez tih sirih saznanja za svoju srecu, a neki ne, Ljudi sami stvarno to ne biraju, ali da na tome rade, da.
Lena
Svako ima svoju meru srece. Cini mi se da mnogi i ne znaju biti srecni pa zato i napustaju Srbiju, u novoj zemlji nisu srecniji ali ocigledno su zadovoljniji kvalitetom zivota. Oni koji se vrate su oni koji su zaista nesrecni.
strucnjak
Vjerujem da i oni koji su ostali u Srbiji nisu nesto previse srecni. Jednostavno rodili smo se nesrecni i svejedno je gdje zivimo.
tja
Inteligentni ljudi gotovo nikad ne pricaju o sreci. Ako moraju nesto da kazu nekome po toj temi obicno kazu srecan sam sto sam ziv. "Sreca kod inteligentnih ljudi je najredja stvar koju ja znam" (Ernest Hemingway)
Zoran
Jel znas kad si srecan? Kad mi iz Amerike odemo u Srbiju i neko nas vidi iz daljine, znao nas odavno, onda kaze zeninoj majci da nas videla i izgledmao srecni. E kad smo mi to culi, mi smo se zamislili i dosli do zakljucka da to izgleda jeste tacno. Vidis, kad ulozis veliku muku i posten rad, bilo u sta, decu, biznis, nauku, i to ti se ispuni, ti si srecan. Nesrecni najcesce ne znaju sta zele u zivotu ili zle pogresne stvari ili ne umeju da dodju do onoga sto zele.
Zoran
Mi smo srecni u Americi. Mozda ne srecni, ali svakako mnogo srecniji nego u Srbiji. Ali mi se sa Srbiam ne druzimo jer ih i nema na 100km oko nas.
Nikola T
Tesla se unesrecio u Americi. Kamo srece da je ostao u domovini....
Alberta
Da je ostao u domovini Tesla bi dozivio sljedece: Ubijen, neshvacen, ismejan, niko i nista, zaboravljen, iskoriscen, propao, itd. To je sve samo pretpostavka, tko to zna sto be se njemu desilo? Vjerojatno nista dobro. Svi koji su otisli van su bar nesto uspjeli stvoriti.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља