понедељак, 18.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 17.11.2020. у 08:32 Марина Вулићевић
ИНТЕРВЈУ: СЛАВКО ГОРДИЋ, писац, критичар и професор емеритус

Мени је поезија радостан предах од стварности

Данас се све сабласно љуља“, гласи један стих Младена Лесковца, који је Бошко Петровић узео за мото једне своје приповетке
(Фото Бранко Лучић)

Када постане претешко наметнуто бреме времена, може да буде довољно и окретање узорима, онима који су прошли исто, и још сто пута горе. Тада човек стекне мир, или пре помиреност која происходи не из фатализма, већ из логичког размишљања. Таквој мисли окреће нас проф. Др Славко Гордић, писац, професор емеритус Универзитета у Новом Саду, књижевни критичар и есејиста, наводећи идеје и анализирајући дела наших и светских класика и савремених аутора. „Кашанин је негде забележио да смо ми мали народ сa психологијом великог народа“, пише Славко Гордић у књизи „Међу својима“, у издању новосадске „Академске књиге“. Текстови у овом делу посвећени су и Андрићу, Милану Радуловићу, Радовану Белом Марковићу, Слободану Ракитићу, али и различитим феноменима - од језика до политике. СПКД „Просвјета“ и ИП „Београд“ недавно су објавили и зборник радова „Учени зналац и поета, Слово о Славку Гордићу“, док је у КЦ Нови Сад, такође недавно, објављена и књига есејистичких записа овог аутора „После руба“.

У зборнику посвећеном вашем стваралаштву посебно је указано на својствено вам хуманистичко опредељење у приступу књижевној уметности, али и друштву.  Да ли је такав приступ данас у кризи, у мањини?

Исте речи понекад немају иста значења. Такав је случај и са хуманизмом и хуманистичким опредељењем: док су у педагошком деловању безмало „саморазумљиви“, дотле у филозофији и теологији ови појмови могу имати друкчији семантички и аксиолошки смисао и статус. Како год, хвала пријатељима који у поменутом зборнику акцентују мој хуманизам, „јасно видљив у свакодневном деловању, као и у делима из књижевности“. А да ли је такав приступ данас у кризи? „Данас се  све сабласно љуља“, гласи један стих Младена Лесковца, који је Бошко Петровић узео за мото једне своје приповетке. Биће ипак да је свако наше време „љуто време“, како је Мидхат Бегић назвао Скерлићево доба. Љуто, преломно или бар прелазно, с кризом као ванредним стањем које постаје редовна појава.

Да ли граничне ситуације, попут садашње пандемије, појачавају такво стање?

Граничне ситуације, с јаким изгледима на катастрофичан исход, могу Божијом милошћу и људским подвигом имати и срећно разрешење. Као да се Његошев стих о удару који нађе искру у камену одазива Хелдерлиновом дистиху о спасењу које расте управо тамо где је опасност. Шта, међутим, рећи о кризи планетарних размера, какву узрокују климатске промене и садашња пандемија? На почетку епидемије могле су зазвучати оптимистички прогнозе Давида Гросмана  о „новим и изненађујућим могућностима“ које ће изнедрити њен свршетак. Сад смо, авај, у страху да ли ће нам се, и по коју цену, посрећити тај свршетак!

Ваша истраживања припадају и подручјима филозофије, антропологије, психологије, као и религије. Мислите ли да интелектуалац може да буде целовит без духовности?

Ниједно од поменутих подручја није матично поље мојих промишљања. У њих залазим само кад то налаже примарно књижевна тема. Биће да сам, у најбољем случају, тек „литерата“, који се, по Музиловим речима, указује „као човек чији се интелект поиграва његовим осећањима или чија се осећања поигравају његовим интелектом“ и који показује „спремност да се уживи у мимику туђих живота и мисли“. Тај живот и те мисли, и наше и туђе, укључују и „духовност“ у ужем смислу, како раније тако и данас, кад, по речима драгог ми Милана Радуловића, већ живимо у постсекуларним временима. Друго је питање да ли нам је, као Достојевском, дражи Христос од истине, или бисмо, као Лесинг, понуђеној истини претпоставили „увек живу тежњу за истином“, или нас, као Лава Шестова, мучи слутња да би пронађена истина могла да се испостави као „веома непријатно изненађење“.

Разликују ли се много тумачења етичких проблема са метафизичког и секуларног становишта, као и питања добра и зла?

Неке од подударности и разлика међу тим тумачењима помињем у огледима „Култура и зло“ и „Тема зла у Андрићевом делу“. У овом часу ми се од самих тумачења и уверења чине важнијим поступци које они налажу или допуштају. Сви смо сведоци демонизације српског народа и српске културе на раздаљини од Новог Зеланда до Канаде. А као да смо заборавили њену матрицу – онај расистички и антисрпски проглас из августа 1914. године, који су потписала 94 угледна немачка писца. Да и култура може бити оруђе зла посебно су потврдиле деценије које су уследиле. „Таленат, али не и карактер“, речи које портретишу у данима аншлуса и сарадње с нацистима аустријског писца Александера Лернета-Холенију добро пристају не малом броју стваралаца и интелектуалаца новијих времена.

Запитате ли се некад, како би на пример Андрић говорио о тероризму, либералном капитализму, проблему Косова и Метохије...Или неки други класик о коме пишете?

Андрића би пренеразило разбијање Југославије. Сетио би се завршног рачуна Симона Боливара: „Орао сам море.“ Шантић би по други пут с болом прошаптао строфу из за живота необјављене песме „Вртлог“: „Веровао сам: Србин, Хрват и Словенац / Полетеше сунцу. А гле, душе слепе / У вртлогу мржње расипају венац / С озарена чела отаџбине лепе“. Вељка Петровића и Милана Кашанина, ствараоце с вишеструком вокацијом, згрануло би вандалско разарање и затирање нашег културног и сакралног наслеђа на Косову и Метохији. Зло је данас свеприсутно и спектакуларно у свету. На делу је и свеопшти „слом појмова“, да се окористим синтагмом Бошка Петровића. Да и не помињемо проклетство свих наших специфичности!

У есеју посвећеном мислиоцу Милану Пражићу покрећете и важно питање односа уверења и истине. На који начин га тумачите у данашњем свету опште релативизације?

Релативизација која је узела маха углавном се разоткрива као подешавање уверења према интересу, личном или колективном. Мирење с добом и духом тзв. постистине посебно иде на руку онима који у ревизији историје виде шансу за боље сопствено позиционирање на пољима моћи. Такве неретко краси синдром емотивне окорелости или, чак, парализа људских осећања. Од оваквог, злоћудног вида релативизације ваља, међутим, разликовати ону стваралачку, проистеклу из искуства и сазнања, укључујући и мистична прозрења и просветлења. Ту је и оно Сиораново „право да будемо увек исти“, које помињете у недавном чланку о овом непоправљивом скептику. Ту је и Валери, кад у „Свескама“ забележи: „Нисам увек свог мишљења.“ Па и наш Андрић, неупитно позитиван јунак у Пражићевим естетичко-етичким разврставањима, који каткад у својим исповедно-медитативним записима доводи у питање изгледе „уверења“ и „истине“ на доследност и јасност. Има, каже, у оном што је бележио, осим исписа из лектире, и нешто што је мислио и осећао, или мислио да мисли и осећа.

Импресиван је наслов једног од ваших текстова посвећеног Стевану Тонтићу „У којој ћемо вери умрети“. О чему све он говори?

„Никад човјек не зна у којој ће вјери умријети.“ Учинило ми се да у овој народној изреци, забележеној у Босни, пребива свевидећа мудрост, својствена сакралним исказима. Кад год да је срочена, ова је сетна мисао гледала и гледа како у минуло тако и у предстојеће: у богумиле, Херцега Стјепана, турчења, католичења, присилна и вољна идентитетска преумљења, смене власти и померања граница, а посебно „збрку векова“ у двадесетом столећу, укључујући и почетак текућег. Овој сам мисли, слободније схваћеној, саобразио своју интерпретацију Тонтићевог песништва и драматичних егзистенцијалних и духовних преокрета на путу његовог лирског субјекта од првотног наслађивања постојањем до потоњих индивидуалних и општих страдања, чији је наук посебно притврђен „занатом изгнанства.“

Међу којим се још писцима осећате као међу својима?

Винавер је Нушићеве комаде доживео као одмор од епопеје. Мени је поезија радостан предах од стварности. Од савремених песника међу којима се осећам као међу својима поменућу овом приликом Тању Крагујевић, Злату Коцић, Дејану Николић, Милоша Кордића, два Алексића, Дејана и Мирослава, те Томислава Маринковића из Липолиста.

Коментари0
7f0de
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља