понедељак, 30.11.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 20.11.2020. у 18:00 Никола Волаш

Дејтон, згаришта и широко срце крајишко

Са подручја Босанске Крајине поткрај рата изгнано је 130.000 Срба и известан број лица несрпске националности југословенске оријентације
Босанско Грахово, некад (Фото Т. Јањић)

Нема сумње да ће се поводом обележавања 25-годишњице од потписивања Дејтонског споразума у јавности огласити историчари, политиколози, универзитетски професори и аналитичари разних академских профила. Заправо, већ на почетку је потребно правилно дефинисати овај правни акт као Дејтонско-париски мировни споразум који је озваничио крај троипогодишњег грађанског рата на просторима некадашње најјугословенскије републике (БиХ је узимана као парадигматичан пример заједништва оличеног у „највећој” тековини НОБ-а и револуције, братству и јединству).

Подсећања ради, у америчкој војној бази Рајт Патерсон код градића Дејтона, у америчкој савезној држави Охајо, 21. новембра 1995, представници својих (завађених) народа Алија Изетбеговић, Слободан Милошевић и Фрањо Туђман су постигли и парафирали договор о политичко-територијалном уређењу БиХ уз будну паску организатора и медијатора овог сусрета: Била Клинтона и Кристофера Ворена. Документ са важношћу устава БиХ дефинитивно је, уз конкретизацију свих поступака приликом његове примене, потписан у Паризу 14. децембра. БиХ је подељена на два ентитета: Федерацију којој је припало 51 одсто и Републику Српску са 49 одсто територије. Посебно ћу се осврнути на Анекс 7 овог акта који, као цивилизацијску норму и поништавајући етничко чишћење обавезује све три стране да омогуће услове како би се изгнаници вратили на своја огњишта. Наизглед лак а у суштини веома тежак посао због природе сукоба и свежих ратних рана. Посебну тешкоћу представљала су политичка руководства зараћених страна која су на све могуће начине настојала, посебно на почетку имплементације споразума, да изврдају своје обавезе. И део руководства Републике Српске ( паљанска група, како су колоквијално у медијима називали неколицину политичара из Сарајева и Источне Босне) је отворено заговарала да српски изгнаници из федерације насељавају просторе српског ентитета. Тиме су вишеструко, због економских законитости, обезвредили имовину Срба у већем делу БиХ. Ваља истаћи да су крајишки политички руководиоци Живко Радишић, Владимир Лукић и Витомир Поповић (потоња двојица су чинили део делегације РС у Дејтону) били против овакве праксе.

У таквим условима група Крајишника у СР Југославији је 7. марта 1997. основала Удружење повратника у Босанску Крајину. Фокус је првенствено стављен на девет западнокрајишких општина од којих су у седам били етничка већина а у две (Бихаћ и Босанска Крупа) поседовали су натполовичну вредност некретнина. У некима су били готово једини становници ( Дрвар по попису из 1991. год. – 99,6 одсто и Босанско Грахово – 97,4 одсто). Босански Петровац са нешто изнад 80 одсто и Гламоч незнатно испод тог процента. У општинама Сански Мост, Кључ (пре демаркације) и Купрес, Срби су чинили релативну већину. Према одредбама Дејтонског споразума Срби у четири општине са апсолутном већином могу да формирају локалну власт а у другим да значајно партиципирају у њој. Колико је то значајно најбоље се види на примеру Дрвара који се већим делом нашао у Ливањском кантону (10).  Иако се и даље живи тешко, отварају се какве-такве перспективе за развој (недавно отворен погон врањској „Јумка” са 100 запослених захваљујући залагању Владе Србије). Поред вапијућих захтева за помоћ у развоју осталих општина, како би се створили услови за одржив повратак, Срби се неретко срећу и са отежаном реализацијом школских програма, употребе ћириличког писма, здравствене заштите и др.

На почетку рада удружења његови чланови су ентузијастички прионули на посао –потпуно волонтерски, неретко запостављајући решавање сопствених егзистенцијалних питања, па чак и статусних (лакомислено је група активиста поверовала неким људима из структура власти да ће им бар тај део њиховог ангажмана бити урачунат у радни стаж).

Са подручја Босанске Крајине поткрај рата изгнано је 130.000 Срба и известан број лица несрпске националности југословенске оријентације. Око 40 одсто њих је уточиште потражило у СР Југославији. Већина њих са надом да ће се ту задржати привремено а, затим,  у складу са Анексом 7 Дејтонског споразума, вратити на своја огњишта. Посредством тадашњег Бихаћко-петровачког епископа Хризостома четворочлану делегацију удружења је примио патријарх Павле, дајући благослов за ову акцију. У три пута дужој аудијенцији од предвиђене, његова светост је изрекла главну онтолошку одредницу Крајишника: „То су добри људи широког срца”.

На тлу Србије махом на подручју Војводине, чланови удружења су готово свакодневно обилазили изгнанике. Организоване су и посете завичају у акцији „ Иди и види”. У сусрету са углавном спаљеним домовима, на згаришту неретко надреалне Фелинијеве слике: у очима неугасли сјај и – сузе. И што је најважније, решеност да се опет крене испочетка. Утолико пре што су постојале јасне индиције да је крај рата био изрежиран од стране неких домаћих политичара у њиховим закулисним кухињама, иначе главних креатора ратне драме. Колале су и приче да је рат трајао годину дана дуже од предвиђеног рока па чак и то да су Крајишници свесно жртвовани због тога што су њихови крајеви партизански. Историја је Крајишницима не само учитељица живота већ и њихова квинтесенција, најуверљивија потврда слободарског духа. И њу су хтели да им избришу из сећања, или отму и припишу неком другом. Само њима је изгледа позната чињеница да су 1875. год, пре устанка у Херцеговини, Грмечлија Петар Поповић  Пеција и Граховљанин поп Илија Билбија дигли буну против турског зулума. И Петар Карађорђевић, будући краљ ослободилац, похитао је на Змијање, надомак Варцар Вакуфа под псеудонимом Петар Мркоњић  као француски официр са искуством из Француско-пруског рата четири године пре тога. После Великог рата у његову част овај градић је преденуо име у Мркоњић Град. Устаницима је командовао у Црним потоцима у близини Босанског Грахова. Исто тако, мало је познато да је први оружани отпор усташком геноцидном терору подигнут 6 маја 1941. год. (Ђурђевдански устанак) у околини Санског Моста.

Новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари8
4236a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Secanje...
Bilo bi lepo kada bi Politika objavila feljton o Krajisnicima i njihovoj istoriji od Marije Terezije, od naseljavanja u tim predelima Zapadne Bosne, pa sve do nasih dana. Jos ranije..lepoti Une su se divili Rimski vojnici. Rimljani su joj dali ime Una jedna jedina ..predivno. Bila sam pre dve godine i nisam mogla da se nadivim lepotama ocevog sela koje je pusto. Sa Pljesevice dolazi predivan vazduh sa Mediterana i mesa se sa planinskim, mirise smilje i bosilje.nema zive dise a crkva Sv Pantelej
Континуитет
1945. је "решавано национално питање у Југославији" и НДХ подељена посред огромних српских територија.
Континуитет
@NJujork - Баш тако су и говорили па нацртали авнојске границе. Према попису 1948. у ФНРЈ је било 1.895.000 (1.257.000 + 638.000) Срба рођених у НР БиХ и НР Хрватској.
Континуитет
@NJujork - Баш тако су и говорили па нацртали авнојске границе. Јасеновац користе да скрену пажњу са Авноја и касније Карађорђева. Према попису 1948. у ФНРЈ је било 1.895.000 (1.257.000 + 638.000) Срба рођених у НР БиХ и НР Хрватској.
Прикажи још одговора
Petrovic (Njujork)
Jeste nas Pierre Karra borio se sa ustanicima pod imenom Petar Mrkonjic..I u to vreme se i ozenio sa Cetinja i tamo se rodio nas kralj ujedinitelj Aleksandar. Mnogo se toga desilo..a kasnije neki Mali krajisnik se takodje ozenio sa Cetinja. Mislio je kad je njegov kralj mogao da se ozeni sa Cetinja , tako i on. To je bila jedna zaista lijepa prica posle svih godina muka, stradanja i patnji. samo Dejton je u dugoj prici samo jedna stanica na vekovnom putovanju kao i voz koji huhti dolinom Une.
Крајишник
Нисам сигуран да сам схватио поенту чланка али чињеница јесте да су Срби из Крајине највише изгубили. Обзиром да је у једном моменту око 70% БиХ контролисала ВРС, то је било неодрживо кад није био циљ потпуна победа. Са људског аспекта јако тужно али са прагматичног јако логично јер боље је дати ту територију него уз Дрину или у Посавини. Али хвала Богу, многи су се вратили па нисмо нестали са тих простора. Нисмо досад али до кад, само Бог зна јер је перспектива лоша. Поздрав свим Крајишницима!
B1
One koji su otišli u Beograd, sada ne bi mogli ni puškom vratiti nazad...

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља