Садашњи изазови са којима се суочавамо пре свега на домаћем али и глобалном нивоу фудбала захтевају мудре и промишљене а не никако брзе и исхитрене потезе. Јер, српски фудбал се на крају ове неуспешне календарске године налази на озбиљној низбрдици. Криза се још више продубила када смо и дефинитивно, након пораза у финалу баража од Шкотске, остали без икакве шансе да се након пуне две деценије, домогнемо скупа најбољих европских репрезентација. Зато, у овдашњој полемици, међу виђенијим људима фудбала, провејава уверење да све док на чело српског фудбала не буду дошли људи који разумеју шта је то што треба учинити и који су попут Немање Видића, неокаљаног образа ушли и изашли из света професионализма, где су оставили дубок и неизбрисив траг, нашем главном спорту не пише се добро. Јер, илузорно је данас поредити једног Немању Видића, некадашњег фудбалера Манчестер јунајтеда, дугогодишњег капитена једног од најбољих клубова на свету, икону српског и светског фудбала са председником Фудбалског савеза Србије. Било би крајње неодговорно причати о њиховом међусобном ривалству, када су им потпуно различити фудбалски параметри...
Сви се с правом питамо где је то пропала наша фудбалска организација, где су се изгубили односи између Савеза и клубова. Можда је пропало у струци, где смо искрено најтањи, па зато и често мењамо селекторе, а кривица је дубоко сакривена. Једноставно, неуспех у баражу још једном је потврдио тезу да данас играмо потпуно другачији фудбал од осталих. Уосталом, да није Звездиног блеска на евросцени поражавајући би био и учинак клубова у међународним оквирима. Једноставно, као да наши играчи играју фудбал без превише енергије, жара, љубави...
Зато су српском фудбалу данас потребни људи који ће разумети потребе фудбала, а не авион пун пријатеља, које је Кокеза водио са собом, како би имао стопостотну подршку у фудбалском друштву. Јер, ако данас немате чиновнике који имају праву фудбалску пратњу, а то значи стручне и образовне људе, који ће у сваком моменту бити спремни да зарад добра читаве организације заговарају своје уверење, без увијања и подаништва, онда сте унапред осуђени на пропаст.
Јер, како објаснити садашње тешко стање у нашем најпопуларнијем спорту а не дотаћи се главних фудбалских ћелија, односно клубова, где данас влада закон јачег, где су председници људи сумњивог морала. Где се клубови финансирају из неких „црних”, односно сумњивих, фондова. Где се играчи и тренери третирају као „потрошна роба”. А за све то је крив садашњи фудбалски систем.
Шта то Славишу Кокезу чини плашљивим човеком, када у сваком тренутку, дана или ноћи, око себе има седморицу телохранитеља? Шта је тај човек у својој глави умислио или, боље рећи, коме се замерио па да ни у ресторан не сме без пратње?
На почетку свог фудбалског мандата добио је пуну подршку не само државних структура већ и фудбалског народа, јер се сматрало да у српски фудбал треба да уђу млади и енергични људи, са новим идејама. Међутим, Славиша Кокеза је учинио све, баш све, да му данас више нико не верује. После катастрофалног пораза у квалификацијама од Украјине, он је сам себи потписао капитулацију. Окружио се људима који воле да га слушају, да му причају бајке, а управо ти исти људи ће му и доћи главе. Како објаснити сујету једног човека који је у Звезду дошао захваљујући Звездану Терзићу и Ивици Тончеву а са првим дуго није био у добрим односима, а са другим је сада у жестокој свађи.
Кокезини другари из Извршног одбора чинили су све прошле године да њихово ново фудбалско мезимче буде бољи и од Звезде и од Партизана. Тако је омладинцима Радничког из Ниша прошле године наређено да морају код куће да изгубе како би Бродарац био први. А таквих притисака у српском фудбалу било је на сваком кораку.
Додуше, Кокезу и данас, као и јуче, подржавају само они људи који из тог односа извлаче лични интерес. Али, њихово време полако пролази, године их притискају, долази доба за неке нове боље фудбалске снаге. Није тачно да немамо људе који су спремни да преузму важну функцију, само им треба дати одрешене руке да раде свој посао. А резултати ће, надамо се, брзо доћи. Овако, са овим постојећим функционерским потенцијалом, где потпредседници седе у фотељи и климају главом зарад новца понекад у јавност изађу са неким саопштењем, ту нема бољитка. Јер, ти бивши асови фудбала, ако су спали на то да зависе од пара ФСС-а, онда су заиста у још већем проблему...
