Истанбул – Односи Европске уније и Турске наћи ће се на прекретници уколико Анкара не престане да крши међународно право у источном Медитерану, упозоравају у Бриселу. Проблеми који оптерећују међусобну сарадњу биће, како се најављује, на дневном реду дводневног самита ЕУ који почиње десетог децембра.
„Једнострани потези Анкаре у источном Медитерану појачавају тензије у региону и у супротности су са ставовима Европске уније. Време је да Анкара схвати да се таквим понашањем удаљава од Брисела”, изјавио је шеф дипломатије Европске уније Ђузеп Борељ и нагласио да је ЕУ солидарна са Грчком и Републиком Кипар у спору око разграничења економских зона у водама Средоземног мора испод којих су откривена огромна налазишта нафте и течног гаса.
Време истиче и приближавамо се „преломном тренутку” у нашим односима с Турском уколико она не промени свој став, упозорава Анкару високи комесар ЕУ за спољне послове. У Бриселу су као провокацију доживели недавну посету председника Реџепа Тајипа Ердогана северном Кипру, где су тамошњи Турци прогласили непризнату државу. У некадашњем монденском грчком летовалишту Вароша, у Фамагусти, које су Турци окупирали приликом војне интервенције 1974. године, он је организовао пикник и отворено се заложио за стварање две одвојене државе на острву – турске и грчке – нагласивши да је идеја о поновном уједињењу Кипра већ мртва. То је одмах наишло на критике у Атини, Никозији, Бриселу и Њујорку јер је у супротности с резолуцијама Уједињених нација о решењу кипарског проблема. Преговори који се годинама воде под покровитељством УН прекинути су средином 2017. године због неспоразума око повраћаја отете грчке имовине и демилитаризације севера острва, где Анкара стално држи више од 30.000 војника и одбија да их повуче.
У Турској очигледно поново оживљава стара идеја о стварању „Мави ватан” (Плава отаџбина), односно о новом, како то у Анкари кажу, праведнијем разграничењу у водама Егеја, односно источног Медитерана. После сто година у Анкари доводе у питање Уговор из Лозане (1923) којим је извршено разграничење између Грчке и Турске после распада османске империје. Тај споразум је потписан јер Турска тада није била у стању да се избори за праведно разграничење иако има најдужу обалу у региону и излази на четири мора: Црно, Мраморно, Егејско и Средоземно.
У Анкари се засад не осврћу на упозорења која стижу из Брисела и ове седмице су одлучили да продуже истраживања у спорним водама која обавља специјални брод „Оруч реис”. У Атини кажу да у таквој ситуацији не могу да седну за преговарачки сто с Турском.
„Ми ћемо до самита ЕУ сагледати даљи развој у источном Медитерану, па ћемо после тога одлучивати о санкцијама”, истичу у Европској унији, у којој су досад избегавали да изазивају Турску, једну од водећих чланица НАТО-а на југоисточном крилу алијансе. Не открива се које мере ће бити предузете против Турске, док медији сазнају да ће се на удару наћи пре свега лица која учествују у илегалним подводним истраживањима нафте и гаса у спорном региону, као и њихова имовина.
ЕУ и Турска не могу да нађу заједнички језик ни око решења кризе у Либији, која је дубоко подељена после убиства Муамера Гадафија. То потврђује најновији инцидент око претреса једног турског брода пошто се сумња да Анкара не поштује договор у Уједињеним нацијама и илегално наоружава владу у Триполију.
Председник Ердоган, одговарајући на критике које стижу из Брисела, истакао је да је „Турској место у Европи”, али засад не показује спремност да устукне од својих планова у источном Медитерану. По већ уобичајеној пракси, он прелази у контранапад.
„Ми очекујемо да ЕУ испуни своја обећања (око пријема Турске у унију и заједничког решавања мигрантске кризе), а не да нас дискриминише и да ствара непријатељски став према нашој земљи. Сваки проблем се може решити дипломатским путем и дијалогом”, уопштено је изјавио он. Ердоган засад не показује спремност да преиспита своју „политику” у новом прекрајању поморских граница са Грчком и Републиком Кипар, коју Анкара још није признала иако је пуноправни члан ЕУ и УН.
Турска је почела приступне преговоре о уласку у ЕУ крајем 2005. године, али још није одмакла од почетка. Њеном пријему се отворено противе Француска, Немачка и Република Кипар, која је ставила вето на више поглавља пошто Анкара још није признала владу у Никозији.
