Огромна је вредност онога што професор Марјановић оставља за собом. Био је редовни професор АУНС и ФДУ у Београду. Аутор књига, уџбеника и монографија из области театрологије, историје позоришта и теоријске драматургије. Дугогодишњи уредник часописа „Сцена”, драматург СНП-а у Новом Саду, критичар „Политике”, троструки добитник Стеријине награде за театрологију, Ловоровог венца Позоришног музеја Војводине, Златне плакете за животно дело Удружења универзитетских професора и научника Србије.

Али чак и не говорећи о немерљивом доприносу науци о позоришту, театрографији, драматургији, десетинама књига, уџбеника и монографија, стотинама чланака и критика које су обележиле или дефинисале тренутке у животу нашег позоришта, пресудном утицају на развој Академије уметности у Новом Саду и Факултета драмских уметности у Београду; најдрагоценија његова заоставштина су свакако његови студенти. Стотине њих.

Ненаметљива, али константна, потпуно несебична, пуна поштовања и мудрости, професорова љубав према студентима и млађим колегама, његова топла добродошлица у академски свет, у свет непорецивих етичких норми, обликовала је не само студенте већ и читав наш позоришни свет. Професор од кога научите да морал претходи знању, да сумња претходи разумевању, да хумор претходи победи над недаћама, да је најважије бити у миру са собом, научио вас је свему вредном. Остало је учење и понављање.

Уз професора смо научили да ауторитет произлази из знања, да прави ауторитет не тражи потврду, хвалоспев или аплауз. Њему је било лако да буде велики, јер то није ни покушавао.

Небројени наши заједнички повраци са предавања сада изгледају као оне перипатетичке шетње, пуне одмерених, духовитих и прецизних мисли, све до тренутка док се као тема не би наметнули Љуба, Смиља, Стефан или Дуња; тада, и само тада, његова би скромност коначно полагала оружје пред поносом и љубављу. Седео сам поред срећног човека.

Збогом, драги професоре. Воле вас ваша академска деца.