уторак, 19.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 28.11.2020. у 15:56 Гвозден Оташевић
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Јован прошао 50 држава да би стигао на Солунски фронт.

Ратна стаза Зековића с Романије: Маџарска, Украјина, Галиција, Добруџа, Русија, Сибир, Манџурија, Сингапур, Цејлон, Индијски океан, Египат, Средоземље, Грчка и слободна Србија
Јован са супругом Вукосавом 1967. (Фото: породични албум)

Ратна повест Јована Зековића (1892–1983), сва је прилика, нема упоредиву. Прошао је 50 држава и половину северне хемисфере да би се о Васкрсу 1918. обрео са српском војском на Солунском фронту, и дочекао да још дуго поживи у слободи некад поробљене отаџбине. Титов исписник je пет година пред крај свог овоземаљског века (1978) свом сину Млађену, који данас живи у Чачку, у магнетофон до појединости опричао како све то беше.

Ево нечега од тог, скоро невероватног, збитија...

Младог сељачића из Бјелосављевића на обронцима Романије у данашњој општини Соколац, царске власти раселиле су после атентата на Фердинанда у Српску Крајину, као и многе завичајце да би их што више одвојили од Србије. Допао је у Кључ неком домаћину као избеглица, а овај имао сина који је позван у ћесарску војску па подметне Јована уместо својега.

Тако се Романијац после обуке код Будимпеште створио на фронту у Галицији, у боју против руске војске. Ту је, са другаром и земљаком Душаном Велетићем од Калиновика, решио да пребегне Русима, једне ноћи 1916. уочи Лучиндана и срећа их погледа да прођу.

„Удесило се да смо са руским сељацима, где смо после распоређени, успоставили пријатељство, а мене дају код црквеног клисара, брачном пару без дјеце. Због поштеног обављања сеоских послова много су ме завољели... У кући се није смјело пушити, а на зиду је било много икона светаца. Једном, оду клисар и жена у цркву а ја останем сам и ријешим да запалим цигару. Гледају ме свеци са зида а ја се попнем на столицу и све иконе окренем према зиду. Стигне клисарева жена, види ме да пушим и иконе окренуте, много се наљути и грди ме. Скочим на столицу и вратим како су биле. Увече стиже газда. Жена му рече шта сам учинио а он се слатко насмијао. Кад сам од њих одлазио, дуго су плакали”, казивао је Јован Зековић.

Онда су их позвали у логорашку бараку и окупили у Српску добровољачку дивизију, којом је командовао пуковник Стеван Хаџић.

„Посебно сам у тој бараци запамтио Саву Боровину из Долова код Сокоца, по дивовској снази, огроман човјек, у целој царској Русији нису за њега могли наћи одијело, па је носио цивилно. Погинуо је на Добруџи у борби с Бугарима. Нашли смо Сава у рову мртва, а око њега 12 мртвих Бугара...

Из логора смо кренули на ратиште, дио пјешице, други возом. У Кијеву смо се састали са официрима који су дошли са Крфа, одатле возом до Одесе. Униформе и оружје добили смо одмах, 11. фебруара, по наредби цара Николаја...”

После крвавих борби на Добруџи српска дивизија се повукла преко Одесе у позадину и у јануару 1917. стигла у Вознесењск. Ускоро почиње Октобарска револуција а Срби и остали земљаци из непрегледне царевине крећу свако својим путем. Једни су приступили Црвеној армији, други нашли посао и остали, трећи побегли ко зна којима богазима а део, Јованов, запутио се на Солунски фронт.

У Полтаву су путујући непрегледном равницом приспели 19. новембра 1917. Одатле у Курск, па у Тулу и Москву. У Волгород стижу 16. јануара 1918. („На том путу имали смо војну пратњу. Два ешалона кретала су се истовремено по двоструком колосијеку, један поред другог, то су били војници бољшевици”).

Следе Омск, Николајевски, Краснојарск и Иркутск где су прозори воза били оковани у лед, 5. фебруара прелазе у Манџурију а дан касније у Харбин где је просечна температура у то доба нижа од 20 степени Целзијусових.

„У мјесту Ташицјон, на путу кроз јапанску Манџурију дође кратки одмор уз гријање поред ватре на отвореном. Били смо на крају издржљивости, на станици Вафадјан узалуд су гореле ватре, од умора нико није ни помислио да изађе из вагона”.

У Дајрану су их, 9. фебруара, постројили јапански официри („Педантни, углађени”) и укрцали на енглеску лађу „Аксион”. („Завладало је огромно весеље, многи су на јапанском усхићено викали ’Бонзај Нипон’, живио Јапан”).

„Након три мјесеца вожње у вагонима, прешли смо у лађе. За само 15 дана дошли смо из Сибира, где је било минус 50, у Тихи океан на плус 50 степени. Прва лука била је Сингапур, друга Коломбо и после три седмице на лађи, стигли смо у Суец, марта 1918. После су нас, на Средоземном мору, пратили велики и снажни таласи, а у логор Микра код Солуна стигли смо пред православни Васкрс.

Наш трећи пук распоређен је у Вардарску дивизију, напредовали смо  преко Кавадараца, Велеса, Кочана, Штипа... Краљ Петар је често ишао кроз ровове и соколио војнике. Када ти стави руке на раме, одмах би полетио на непријатељски бункер, па макар погинуо.”

То је био завршни јуриш за слободу поробљене отаџбине.

Пет лета од одласка из завичајног села Јован је поново крочио на своју Романију у кућу рођене тетке која му рече: „Бог ти помогао војниче, одакле идеш?”. Није га препознао ни стриц Ђорђе Зековић, рекавши на сусрету: „Одакле си, мора да си издалека?”. Стрика је исправила Јованова родица Савка, долазећи из друге собе, раширених руку: „Благо мени, ево нашег Јована”, рече и загрли великог ратника.

Коментари19
73196
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

savremenik
kada se objavi knjiga o ucescu romanijaca na solunskom frontu,vidjece se zasto je :"Romanija gora od junaka"
Божа
Пловидба индијским океаном, то јесте како га у Србији зову тихим океаном (тај назив се сматра итекако чудноватим), је вероватно у то време била изречито опасна, због напада подморница које су многе бродове торпедирали. Тако је погинуо и уметник Валер Шпис (Бали).
Rade
Slicna sudbina mog pradede Milan Milovanovic (1889-1942) iz okoline Olova kod Sarajeva.Citao je “Politiku “a njegov najstariji unuk,moj pok.otac je svaki dan isao na zeleznicku stanicu po novine.
Леон Давидович
Снага патриотских осећања водила је те јунаке на такав пут и могли су издржати све те напоре сва искушења.
Milan
Ovo je dobra prilika da se nešto sazna i o istoriji Srba u okviru Austro-ugarske monarhije. Oni su diljem bili mobilisani i ratovali na talijanskom ili istočnom frontu. Imali su svoje starešine. O kojem broju se radi? Koliko ih je poginulo? Koliko predalo neprijatelju? Koliko živo vratilo nakon rata? Ili smo svi bili i onda "na pravoj strani"?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља