Посланици владајуће коалиције, пре свега напредњаци, и министри нису насели на провокативни гест шефа посланичке групе УД–СДАС Шаипа Камберија, који је у сали за заседање Скупштине Србије, поред српске, на клупу поставио и албанску заставицу. Није било галаме и добацивања, сви су га у тишини саслушали, министри су одговорили на његова питања, а председник парламента Ивица Дачић га је смирено замолио да уклони заставицу стране државе, јер „овде постоји толеранција да свако слободно изнесе своје мишљење, али нема толеранције за кршење пословника”. Добро је што је ова ситуација решена баш овако, а било би још боље када би толерантност постојала и кад говори самостални посланик Владан Глишић, али и посланици различитих странака владајуће коалиције.
У скупштини у којој словима и бројем седи само седам опозиционара, од којих њих шест представља две националне мањине, и само један, како је сам себе назвао „опозициони представник српског народа”, очекивао би се висок степен толеранције да се саслуша њихово мишљење. И ње, углавном, има када се обраћају посланици из посланичке групе УД–СДАС, мада, на пример, Енис Имамовић уме баш да извређа, не само власт у Србији него и Србију као државу. Буде галаме док говори и освртања на понашање лидера његове странке Сулејмана Угљанина кад је део власти и кад није, али с њим се, углавном, обрачунавају Бошњаци из две странке, које су део владајуће коалиције. Напредњаци су прилично уздржани одговорима на Имамовићеве дискусије, а председавајући, без обзира о коме је реч, су максимално толерантни.
Глишић, међутим, не ужива ову толерантност од колега, пре свега из СНС-а, мада се до сада ретко обраћао и то врло пристојно, не вређајући никога. Председавајући, опет без обзира о коме је реч, ниједном нису нашли за сходно да упозоре посланике да не добацују говорнику. Напротив, председавајући Радован Тврдишић (СПАС) није то учинио ни кад је Глишић замолио да упозори напредњаке да му не добацују, да му омогуће да изнесе своје мишљење – „нису способни да чују ни ову малу критику коју ја износим као једини опозициони представник српског народа у овом парламенту”.
Чак је и његова опаска о „једином опозиционом представнику српског народа”, искоришћена за обрачун, мање с њим, а више са онима који су бојкотовали изборе. Морао је да објашњава да није рекао да је једини представник српског народа, како је његове речи „превео” Александар Мартиновић (СНС), а из Мартиновићевог одговора било је јасно да је „превод” намерно погрешан.
Но, није само Глишић „почашћен” оваквим понашањем једног дела напредњака, већ и, пре свега, социјалисти. И у томе предњаче Небојша Бакарец и Миленко Јованов. Тужан и ружан утисак оставио је начин на који је Бакарец затражио од председавајућег да „смири ове социјалисте, који причају, да могу да говорим”. Речник који је користио у дискусији, да не коментаришемо.
И Јованов је пар пута тражио „дисциплиновање” социјалиста, који су међусобно комуницирали док је он дискутовао, што иначе раде посланици из свих посланичких група. Али, Јованов се посебно „истакао” упозоравањем председавајућих на акцентовање његовог презимена. Прво је исправљао Смиљу Тишму, која је, са својих 90 година, председавала конститутивној седници и учинио је то тако да је свако ко је гледао имао мучан осећај непријатности. Исправио је и Елвиру Ковач, много шармантније, објаснивши да се код њега у Кикинди акцентује на један начин, а код ње у Зрењанину на други. Ивици Дачићу је то објаснио много строже.
Дачић је лекцију савладао, па је, на последњој седници, кад је Јованов почео да говори, исправио претходног говорника, напредњака, који је погрешио док је објашњавао да жели да остави времена за дискусију „колеги Јованову”. Сам Јованов је застао у говору, а Дачић му је објаснио да је само исправио акценат претходном говорнику. Јованов се кисело осмехнуо, а занимљиво је да није регистровао да његов колега из посланичког клуба погрешно изговара његово презиме, баш као што није исправљао ни Александра Вучића кад га је представљао приликом преласка из ДСС-а у СНС.
Дачићу је недавно, Ђорђе Милићевић (СПС), замерио што му не дозвољава да прекорачи дозвољено време, „стално само мене упозоравате, шалим се, наравно”. И лидер ЈС-а Драган Марковић Палма се пожалио на коалиционог партнера – „исече ме, бре!”. Можда се Милићевић и шалио, али је чињеница да Дачић најмање толеранције има према својим страначким колегама.
Пробао је, суптилно, додуше, да спречи Снежану Пауновић, заменицу шефа посланичке групе СПС-а, да реплицира напредњаку Милошу Банђуру, који је, између осталог, критиковао и одлуку СПС-а да за делегацију ПС ОДКБ, кандидује Душана Бајатовића. Пауновићева се, међутим, није дала, па јој је, ипак, дозволио да реплицира.
Има још много примера, али и ови сведоче да у српско-српским односима реч „толеранција” другачијег мишљења, баш као и припадност различитим странкама, изазива тешку алергију. Просто је неподношљива. У српском парламенту могуће је у тишини и без бесних одговора саслушати Шаипа Камберија кад каже: „Ми се залажемо за равноправност – да српска застава може слободно да се користи од српске мањине, али и да ова (албанска) застава може слободно да се вијори у Бујановцу, Прешеву и Медвеђи.
Како бисте реаговали да сутра парламенти из Северне Македоније, Црне Горе, Косова, хоће да ускладе своје законе поводом питања националних симбола националних мањина са законом у Србији?” И то је добро. Што би неки злобници рекли, бићемо похваљени у следећем извештају Европске комисије о напретку Србије. Ипак, некако се чини да би Србија, у сваком погледу, много боље напредовала кад би било српско-српског дијалога. Толерантног.
