петак, 15.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 30.11.2020. у 08:51 Дарко Пејовић

Ходољубља „Политикиног” човекољупца Зуке Џумхура

(Документација „Политике”)

Иво Андрић га је окарактерисао као уметника „живог духа и богатог срца”, који „уме у две бразде да оре” – у литералној и ликовној. Књижевни и филмски критичар Милан Влајчић га сматра једном од најзначајнијих и најслојевитијих стваралачких личности у југословенској култури друге половине прошлог столећа. За редитеља Мирзу Идризовића, он је божански даровити мудрац, у коме су се сретно сусрели исток, запад, север и југ. Чега год би се дотакао, постајало је уметност, записао је о њему Момо Капор.

Зулфикар Зуко Џумхур (1920‒1989), био је новинар, сликар, карикатуриста, илустратор, књижевник, сценариста, сценограф, костимограф... Центар његовог стваралачког универзума био је лист „Политика”, у којој је објављивао путописе и карикатуре, готово четири деценије. Џумхуров опус чини готово 10.000 карикатура, цртежа и илустрација, као и 35 позоришних сценографија.

Аутор је седам књига (три су објављене постхумно), а за прву, „Некролог једној чаршији” (1958) предговор му је написао Иво Андрић. То је једини предговор који је наш нобеловац икоме икада подарио. Био је косценариста филма „Мирис дуња” (1982) југословенског кандидата за „Оскара”. Најшире је упамћен као творaц и водитељ култног путописног ТВ серијала „Ходољубља”, својеврсног ходочашћа Европом, Азијом и Африком. И данас, у време свакојаких технолошких телевизијских чудеса, „Ходољубља” плене топлином и приповедањем сликовитијим од слике.

Остало је за Џумхуром и оно што измиче фактографском попису. Остало је сијање које су упијали сви који су имали привилегију да га упознају. Остали су бисери мудрости расути у интервјуима, у доцније записаним или предањем преношеним кафанским казивањима и анегдотама. И зато не чуди што је у овој мрачној 2020. заискрило неколико манифестација, којима је обележен век од рођења Зуке Џумхура.

У његовом родном Коњицу, у Сарајеву, у Београду и Херцег Новом, где је провео последње деценије живота, оживела су сећања на човека коме је цео свет био домовина, а сав људски род породица.

Зуков завичај били су не само предели већ и људи. Како је то и сам рекао у једном од последњих интервјуа: „Ако сам и имао неку срећу у животу, то је срећа да се дружим с људима с којима се вредело и вреди дружити.”

Један од тих у којима је оставио светлости траг, био је и писац Мирко Ковач, који му је уздарио дивном посветом у свом роману „Кристалне решетке” (1995). Главни лик у шетњи Калемегданом среће Зука и с њим кратко разговара, након чега закључује: „Кад год сам срео Џумхура, нешто сам научио.”  

А шта тек рећи за роман „Зелена чоја Монтенегра” (1992) којим је Момо Капор у литературу преточио вишедеценијско пријатељство с Џумхуром? Једна од анегдота коју је Капорово перо сачувало, збила се у Херцег Новом, док је поред баште кафане у којој су седели, ознојен и задихан промакао неки поборник џогирања, како се у то време називало рекреативно трчање.

„Алах нам је дао тачан број корака које ћемо направити у животу, а он, будала, жури да их што пре потроши”, прокоментарисао је Џумхур.

Тој реченици је наш биолог др Предраг Слијепчевић, професор на Лондонском универзитету „Брунел”, пре неколико година посветио фантастичан есеј, насловљен „Балкански Сократ”. Према његовом тумачењу, Џумхурова порука је да је егзистенцијални проблем западне цивилизације (коју оличава ознојени тркач) то што није способна да разлучи мудрост од лудости:

‒ Први део реченице „Алах нам је дао тачан број корака које ћемо направити у животу”, може се изразити речју оптимум. Тачно онолико колико треба, ако је мање не ваља, ако је више исто тако не ваља. Филозофски, оптимум је мудрост или способност да се зна своје место у свету. Други део реченице – „а он, будала, жури да их што пре потроши”, може се изразити речју максимум. Филозофски речено, максимум је лудост. Лудост је прецењивање свог места у свету. Све што Запад ради је бежање од оптимума и тежња максимуму ‒ поентира др Слијепчевић.

А Зуко Џумхур је знао своје место у свету, кога је напустио пре 31 године. Сахрањен је на данашњи дан, на рођендан СФР Југославије, државе чији је био један од симбола. Отишао је пре година крвавог разлаза.

На закључак да је отишао непоновљиво добар човек, вероватно би се доброћудно намрштио. „Добар човек не постоји, то је вештачка творевина, резултат тешке унутрашње борбе са самим собом”, говорио је.

 На ламент да је с овог света отишао прерано, сигурно би се доброћудно намрштио.

Јер сваком је дат тачан број корака...

Ликовни симбол једне епохе

Карикатуру која је визуелни симбол раскида Титовог режима са Стаљином и Информбироом насликао је управо – Зуко Џумхур. Објављена је 1951. у Књижевним новинама”, а онда ју је преузела „Политика”, заједно с њеним аутором, који је и „озбиљно прописао” на страницама нашег листа.

На карикатури је Карл Маркс за радним столом, а изнад њега на зиду – урамљена слика Стаљина. Овај луцидни приказ идеолошке инверзије била је прва карикатура створена иза „гвоздене завесе” коју је објавио неки западни лист (немачки „Штерн”), а уврштена је и у бројне антологије. У Кустуричином филму „Отац на службеном путу” заплет почиње када главни лик Мехмед Меша (тумачи га Мики Манојловић) коментарише Зукину карикатуру речима „Е вала га прећераше”, након чега је, као информбировац, допао робије.     

Тако је сликописао Зуко

Упечатљив запис о Џумхуровом креативном ликовном чину оставио је и Миња Бојанић, дугогодишњи дописник подгоричке „Побједе” из Херцег Новог:

„Сваки је четвртак у недељи био дан његове нескривене новинарске грознице. Чак и у јесени живота, ону своју чувену карикатуру за насловницу недељне „Политике” порађао је с видљивом муком, уз благу нервозу и у пози неког сасвим одсутног индијског мудраца. Белином папира формата А-4, тек би се оглашавала једва чујна шкрипа налив-пера „монблан” или „пеликан”, обавезно испуњених црном тинтом. Преко прве верзије, обично би следио нови лист и дуго копирање с корекцијом почетне идеје. Па трећи, четврти, пети... Углавном, испод стола би сваки пут остајала гомила, чак и десетине варијанти Џумхурове исте „приче без речи”.  

‒ Цртеж иште строгу хигијену, мораш стално да га чистиш и чистиш, да учиш, мој Бојанићу”, понављао би, славодобитно затварајући овећи розе коверат, након готово ритуалног квашења лепљивих рубова језиком. Истом преданошћу исписивао би и адресу: „Политика”, Београд, Македонска 29 ‒ записао је Миња Бојанић.

Коментари10
3403d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nenad Ilic
na aerodromu Tesla postoji divan i ogroman Zukin mural
Gospodin Petrovich
Svedocenje da smo nekad bili normalna sredina. Da se moglo normalno i slobodno ziveti i stvarati. Zuko, Dusko Radovic, Kapor, Mihiz su neki od ljudi koji su nam pokazali da mozemo da budemo vise od balkanske kasabe. Sad je zavladala teska provincijalizacija i doba razdora. Na zalost Zuko jos uvek nema svoju ulicu u Beogradu. Sto opet govori o tome gde smo danas.
Nataša Vujović
Prijatelj Mome Kapora, motiv i prikaz njegove poetike i njegovog umetničkog nadahnuća, najbolje se očitava u romanu "Zelena čoja Montenegra", našeg, boema, pisca i slikara. Kreativan, bez sujete, a oštar promatrač ljudskog karaktera, kao sečivo noža, precizan, neopterećen titulama...Čovek koji je u prirodi, i sadejstvom sa prirodom, crpeo mir, živeo skroman život i kao seoski ribar, upijao svetlost, boje i mirise Mediterana, sanjajući svoj Konjic...
Nostradamus
Ja licno obozavam Zuku Dzumhura, ali ovakvi tekstovi se nece uklopiti u nacionalisticke stavove nasih „modernih rodoljuba“, he, he, he. Nadam se da komentar nece biti ocenjen kao „nerodoljubiv“ i da ce biti objavljen.
Драган П.
Колико ли сте ви оптерећени "модерним родољубима", кад их и овде видите?
zoranz
"Hodoljublja Zuka (ne Zuke) Dzumhura" bi trebalo da bude gramaticki ispravno.
Nikola
Pravilno je i jedno i drugo. Nominativ je Zuko, a genitiv može biti i Zuka i Zuke. U drugom slučaju reč "pozajmljuje" žensku deklinaciju. Isti je slučaj i sa "Iva Andrića" i "Ive Andrića". U oba primera, uobičajeno je "Zuke" i "Ive".

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља