Оде и димњак, кратко и са сетом коментаришу Ере завршни чин рушења ужичке ткачнице, изграђене пре 119 година, чија је зграда, одавно испражњена и дотрајала, ратовима и којекаквим ломовима одолевала. Али, симбол почетка ужичке индустријализације није одолео намери да се на том месту, крај Ђетиње, подигне стамбено-пословни комплекс.

Последњи је страдао високи димњак, препознатљив мотив са старих разгледница града. Да ли то у овом кварту настаје „Ужице на води”, све је гласније питање – због планиране велике градње, једне тек саграђене вишеспратнице преко улице, нових квадрата који неће бити јефтини, близине реке Ђетиње, градске плаже...

Овим рушењем бришу се трагови некадашње фабрике текстилних производа (звала се Ткачка радионица, па „Цвета Дабић”, а напослетку „Фротекс”), која је почетком овог века отишла у стечај. Економске неприлике и нелојална конкуренција током деведесетих су је гурнуле у пословне тешкоће, нови миленијум ју је докрајчио.

Сада су мишљења о рушењу ткачнице подељена. Док једни сматрају да је то логичан потез, с обзиром на руинираност грађевине, други се питају зашто традицију боље не чувамо и старо у ново не уклапамо.

И док машине тутње и стари зидови падају, још се не чује глас надлежних који треба да брину о заштити градских старина, чак и кад су оне у приватном власништву. Нема ни најаве да ће макар какво спомен-обележје усред новог стамбено-пословног комплекса сведочити да је овде била дуговечна фабрика која је хранила хиљаде породица.