Евролигашка „корона сезона” стигла је до трећине пута, када је регуларни део у питању, али реална ситуација даје мало аргумената за неку озбиљнију анализу. Вирус је оковао Стари континент, па сама помисао да тимови путују, бораве у разним државама и градовима, као и да играју утакмице углавном без присуства публике, као прву асоцијацију доноси дивљење, без обзира што се ради о професионалним и добро плаћеним спортистима.
Известан број утакмица је одложен, било је екипа са више заражених играча, а у светлу броју оболелих људи на европском тлу, тешко је рећи, да ли ће се и како ће се одвијати наставак такмичења. Нема сумње да су играчи под великим стресом и физичким оптерећењем, упоредo играју утакмице и у државним и регионалним првенствима, али уопштено гледано, квалитет кошарке је на задовољавајућем нивоу. Највећи цех платио је Химки. Док Евролига није укинула правило да тим који има већи број заражених играча губи службеним резултатом уколико се не нађе на терену, Московљани су у серији ређали поразе. Тако су са једним од најјачих састава на скору 2-8, док има и оних који су пријатно изненадили. Пре свих Бајерн (7-4) и Зенит (6-2), а од Макабија (3-8), Панатинаикоса (3-6) и Фенербахчеа (4-7), много се више очекивало.
Црвена звезда је после 11 кола и близу и далеко од циља. Дели 12. позицију (4-7) и на победу је заостатка за осмим местом које води у плеј-оф. По две победе остварила је као домаћин (Басконија и ЦСКА) и на страни (Асвел и Армани), а у већини дуела била конкурентна до краја. Највећа победа клуба је што су сви играчи здрави, а по организационом сегменту и маркетиншким активностима „црвено-бели” су у самом евролигашком врху. Утисак који су играма оставили је бољи од резултата, а као олакшавајућа чињеница да су одиграли прве мечеве са највећим фаворитима за „фајнл фор” – Барселоном, ЦСКА, Реалом и Ефесом. Следи нешто повољнији распоред, али јасно је као дан да ће им до циља (четвртфинале), бити неопходно још бар 12 победа.
У „лудом” ритму утакмица тренер Саша Обрадовић имао је мало простора за тренинге, па је форму морао да тражи кроз утакмице, што је трновит пут. Од 2017, када је кормило напустио Дејан Радоњић, Звезда нема континуитет ни у стручном раду ни када су носиоци игре у питању, а ситуацију је отежала и чињеница да је у фази када је сезона већ почела ангажовала тројицу нових играча (Тери, ОБрајант и Рочести), што је утицало и на тимску „хемију”.
Да ли ће ово бити и састав који ће завршти сезону, није извесно. Рочести (35), који је у сезони 2017/18, био кључни играч, доведен је као испомоћ Холу и Волдену у организацији напада, са више офанзивним афинитетима. Двомесечни уговор му истиче 7. децембра, а на основу виђеног, није донео тиму оно што се очекивало. На осам утакмица просечно је бележио 3,9 кошева уз две асистенције, али много већи проблем су његове године и недостаци у одбрани због физичке конституције.
Иако је из Валенсија доведен као врстан шутер (12,8 поена просечно) Џордан Лојд је обележио уводни део сезоне. До два последња дуела са Барселоном и Ефесом, био је први стрелац Евролиге са просечно 23 поена и уједно најкориснији играч. Задржао је лидерску улогу као поентер (18,4), али га је као МВП претекао Владимир Лучић из Бајерна. На две последње утакмице укупно је постигао 12 поена, уз веома лош шурт из игре, 14-3 за два и 8-0 за три поена. Умор и тактика противника да га изолују су учинили своје, али није била јасно видљива варијанта „Б“, када је најбољи стрелац тима у креативним проблемима.
Звезди недостају поени из транзиције, а посебно под кошем. Кузмић и Тери су плодоноснији у дефанзивним ролама, а просечно заједно постижу 10,8 кошева. Очекивало се да ће по унутрашњој игри бити конкретнији ОБрајант и Јагодић-Куриџа, али они већину поена постижу са дистанце. Овај други на последње две утакмице није се уписао, а за 32 минута на паркету упутио је само три шута. Без претње под кошем и из рекета, слаби конкурентност у односу на најјаче тимове и ставља се претешко бреме спољној линији која не може на свакој утакмици да „испоручи“ за победу довољан број шутева.
Ситуација са домаћим играчима је таква каква је. Они врхунски су ретки и играју за много већи новац у конкурентским екипама, а продукција младих је поодавно велики проблем српске кошарке. Тако је дошло и до апсурдне ситуације да су двојица репрезентативаца који учествују у квалификацијама за европско првенство далеко од најбољих 12. Алекса Раданов није забележио ни секунд на паркету, док је Бориша Симанић био у саставу на једној утакмици, на свега минут и по. Сећање сеже у сезону 2015/16 и највећег евролигашког успеха „црвено-белих”, пласмана у четвртфинале (елиминисани од шампиона ЦСКА), када је у тиму био само трилинг странаца – Кинзи, Милер и Цирбес. У актуелној их је седморица и носиоци су игре. Српски играчи (шесторица се уписало у стрелце) просечно бележе 22,9 поена од 74,2 тимска...
