ЗАГРЕБ - Тема југословенства није мртва на простору бивше СФРЈ, отворена је и о њој ће се још много разговарати, с тим да се на њу различито гледа из Хрватске, Словеније или Србије, сматрају историчари, учесници трибине „Уједињење Југославије 1. децембра 1918: од наде до трагедије”.

Одржана у организацији Српског привредног друштва Привредник у Загребу, трибина је окупила историчаре из Словеније, Хрватске и Србије, професоре Бојана Балковеца, Бранимира Јанковића и Предрага Марковића, који су сагласни да је тема југословенства комплексна, као и да је наслеђе Југославије можда најживље у области културе и поп културе, где 30 година од њеног распада и даље постоје одређени сентименти који се преливају преко граница земаља бивше државе.

Професор Јанковић са Универзитета у Загребу се слаже да у Хрватској има много анимозитета према некадашњој заједничкој држави и то тумачи као последицу ратног и поратног искуства из Другог светског рата, рата 90-тих, али и, како каже, сузбијања хрватске идеје за стварање самосталне државе.

Према његовим речима, суштина хрватског национализма је настала насупрот идеји југословенства, преноси Танјуг.

У Хрватској је, објашњава Јанковић, југословенски идентитет највише прихваћен као наднационални, као кровни појам, али не онај који, како каже, поништава хрватски идентитет.

За професора Марковића југословенство као у свим компликованим односима има различите садржаје за различите народе.

Он истиче да је за Словенце и Хрвате југословенство било „додати идентитет”, док код Срба није било разлике између југословенства и српства.

Хрвати и Словенци, прецизира Марковић, су имали снажно осећање сопственог идентитета, а југословенство им је било нешто као што им је, на пример, данас европејство.

Професор Балковец каже да је у Словенији ситуација слична као у Хрватској.

У Словенији је, додаје, југословенство било прихваћено, иако је реално према попису становништва из ранијег периода у тој држави било мало оних који су се изјашњавали као Југословени.

Према речима Балковеца, у Словенији је осећај националне припадности био јачи од југословенства и због језичке разлике, иако се, подсетио је, у словеначким школама дуго након распада Југославије учио предмет српско-хрватски језик, што није био случај у другим државама насталим распадом СФРЈ.

Говорећи о будућности региона Марковић сматра да ће демографски колапс, осим у Словенији, имати добре последице јер ће обесмислити национализам и неће, каже, имати ко да се бори за национални простор.

Може се догодити, наводи, да ће потомцима, оних најамбициознијих бораца за идентитет, име и језик, који ће се рађати у Канади или Шведској бити свеједно, јер неће ни говорити тим језиком.

Балковец је за пример узео своје студенте, који идентитетско питање бивше државе, данашње Словеније или неког будућег посла који ће радити у Даблину или Берлину доживљавају без емотивног жара.

А, ако постоје изузеци, а постоје, онда су то, додаје, лични афинитети.

О питању могућег цивилизованог суживота између Хрвата и Срба, уз дијалог у неком будућем времену, Јанковић сматра да је стално тражење непријатеља, једних ии других, национализама, потпуно беспредметно.

Нада се, истиче, да ће превагнути процеси који иду међусобном разумевању и дијалогу, као што је са српском заједницом у Хрватској већ направљен одређени искорак.

Разговор глувих, каже Јанковић, више није могућ, а чини се, истиче, да је већина тзв. обичних људи свесно да стање продубљивања напетости и држања држава у ратном стању није више одрживо.