Ваљево – „Ви сте мене ’засули дукатима’”, рекла је Десанка Михизу када је он исхвалио њену књигу „Тражим помиловање”. А и ви сте, цела Ваљевска гимназија и Ваљево, тако мене „засули шакачке дукатима” и нема никога ко би рекао да је то заслуживао, а најмање ја.

Тим речима академик Матија Бећковић у недељу 29. новембра, из свог стана, електронским путем, захвалио је професорима и ђацима Ваљевске гимназије, чији је био ђак, на још једном указаној части поводом његовог рођендана. Иако због епидемиолошке ситуације организована онлајн, традиционална трибина на којој је славни академик говорио о својим гимназијским данима и читао своју поезију, није изгубила на значају, утолико пре што је приређена поводом 150. годишњице Ваљевске гимназије.

– Као што је за старе Хелене најважнија школа била гимназија, то је исто остала и Ваљевска гимназија за мене и њене ученике, а њих већ има 150 нараштаја и сви су они један једини нараштај. То је 150 нараштаја, 150 пролећа и сви су заједно, не само ученици него и професори, јер су многи били и ђаци и професори у тој истој гимназији, као што ће то бити и ови ђаци који су сада у школи... – рекао је Матија. Подсетио је још једном да се не сећа ко је у време његових гимназијских дана био председник општине или секретар комитета у Ваљеву, али да и дан-данас зна ко је у гимназији предавао српски језик, математику, физику...

Матија је рођен у Сенти 1939. године, основну школу је учио у Вељем Дубоком и Колашину, потом у Славонском Броду, а онда је дошао у Ваљево. Ваљевску гимназију завршио је 1958, своју прву песму написао је као гимназијалац и увек истиче да је Ваљево град у којем је рођен као песник.

– Свуда постоје такве гимназије, али не верујем да иједна има такву моћ да држи у загрљају све своје ученике и ти ученици су најчешће били и њени професори – рекао је Матија. Он често говори да је Ваљево за њега најважнији, најлепши и најсрећнији део живота.

Присетио се да му је најбољи друг у гимназији био Крца Ракић, касније познати шахиста и шаховски новинар, чија мајка је спремала најбољи пасуљ који би Матију у гимназијским данима често добро нахранио. Говорио је да је током школовања у Ваљевској гимназији остварио прве контакте са ваљевским песницима и посленицима писане речи, Петром Пајићем, Зораном Јоксимовићем, Милошем Јевтићем. Касније у Београду, испричао је, уследили су контакти са Душком Радовићем, Стеваном Раичковићем, Десанком Максимовић, поново са Петром Пајићем, па и са Милованом Ђиласом, с којим је почео и да се дружи, што је, вели, „било једно од кривичних дела”.

Ни онлајн разговор са Матијом није се могао замислити без његове беседе о поезији...

– Поезија је паметнија од песника. Језик је дубљи од песника и више зна него песник. Песник је син језика... Само треба да га слушате и да будете та мембрана где ће он слободно говорити оно што хоће, да му не сметате... – рекао је велики песник и додао да веровати у поезију исто је што и веровати у вечни живот.

– Ја сам био везан за поезију и на тој „паучини” језика засновао свој живот и своју породицу, тако да је ипак испало да је та „паучина” чвршћа од свих других „шина” и много сигурнијих путева – рекао је Матија. А онда је пред бројним онлајн слушаоцима и гледаоцима чинио оно што су сви жељно ишчекивали – говорио своје стихове.

Ода младости и Ваљеву

Својеврсни триптих поема „Вера Павладољска”, „Кад дођеш у било који град” и „О, Ваљево, место моје драго” права је ода младости, љубави, животу, али и Ваљеву и Ваљевској гимназији, истакла је др Вера Ваш, гимназијска професорка, у осврту на живот и дело Матије Бећковића на онлајн трибини организованој поводом његовог рођендана и годишњице школе.