БРЕКОВО КОД АРИЉА – Док нам брдска села углавном одумиру и нестају, једно се већ пола века по песништву и стиховима препознаје. Бреково у ариљском крају, село малињака, шљивика и пашњака, има књижевни клуб „Прво зрно сунцокрета”, који је навршио 50 година постојања. Па и сада, кад се култура у селима и брдима одавно предала, окупља младе и старе љубитеље песничке речи.
То једино сеоско књижевно друштво, опстало до данас док су се друга гасила, није случајно овде заживело на Велику Госпојину 1970. године. На оснивању су били и Ршум, Добрица Ерић, Момчило Тешић… Људи су умни и речити, природа изазовна. Па су се многи латили пера и риме.
– Једном се неко нашалио како у Брекову има више песника него становника. Многи пишу, а побуде су им различите: природа је лепа, богата, идилична, а стање душе које људи осете, желе на свој начин да искажу. Неки описују и тренутак у коме живе, све оно што човека весели, тишти, боли. А поезија томе и служи, да окрепи, оснажи, разбије бригу, служи да се пева. Овде се увек певало, и кад је било тешко. Ни данас се не кука: ради се, има се, пева се – објашњава дугогодишњи председник клуба „Прво зрно сунцокрета” Петар Вучићевић, учитељ у пензији, некад председник општине Ариље.
Школа у селу је средиште дешавања, тако и песништва. „Прво зрно сунцокрета” никло је пре пола века на клупама под столетном липом у школском дворишту.
– Зачетници свега били су новинари и публицисти Ђоковићи, Милан и Милојко – подсећа овдашња песникиња Даница Костић, док казује своје стихове: „Јесен као свака на другу личи. Прогноза: може бити лепих дана. У њиви сељак у небо гледа, киши се нада, Богу се клања.”
Придружују јој се и школарци, најмлађи песници Брекова. „Упутила нам се зима у мој родни крај и донела свима нама бели рај. На кућама димњак се пуши да нам загреје црвене уши”, римује плавокоса Милена Тошић, док средњошколац Ђорђе Савић каже да радо пише о темама које се тичу живота.
Клуб је испрва окупљао само песнике из овог краја, међу којима се истицао Славко В. Луковић (по коме су установили песничку награду), а кад се за „Прво зрно сунцокрета” прочуло, прикључили су му се други са стране, неки и збирке песама објавили. Сада има стотинак чланова, не само оних из Брекова. – А сви Бреково носимо у срцу, где год да смо оно је с нама и ми с њим. Завичај нико не може да избрише из душе човека – додаје Петар Вучићевић.
Устаљена је традиција „Првог зрна сунцокрета” да сваке пете године настале стихове укоричи у књигу „Руковети завичаја”. Сабране су тако многе песме. За 50. годишњицу књижевног клуба изашле су десете „Руковети”, садржајан зборник поетских радова. Казују овде и гесло јубилеја: „Још једино нама цвета ’Прво зрно сунцокрета’, 50 списатељских лета”.
У Брекову, познатом по прастарој сеоској цркви, маћанским плочама на крововима и оближњој Воденој пећини, сада је око 200 домаћинстава. Житељи вредно раде, јер у брдима без рада нема опстанка. Овде им успева у свету чувена малина, пеку добру ракију. Гаје и стоку, али не у толиком броју као у давна времена када се, по предању, овде све белело од стада оваца (тако настаде име суседног села Бјелуша), које је по овим брдима напасала Моравичка епископија са седиштем у Ариљу. А кад би чобани после испаше силазили ка манастиру Клисура, овце су овуда бректале од ситости, па тако село прозваше Бреково.
Пре пола века оно је било општински центар за неколико села овог подручја, имало амбуланту, пошту, задругу, погон конфекције... Нема тога више, променило се и Бреково. Има старачких домаћинстава, а мање је ђака у школи него некад. Али село живи, не предаје се и од поезије не одустаје.
