У октобру ове године вођени су званични разговори делегације Србије са мисијом ММФ-а (у видео-формату) у оквиру петог, последњег полугодишњег разматрања економског програма подржаног „Инструментом за координацију политике” (PCI – Policy Coordination Instrument). Овај вид сарадње са Србијом, популарно назван „чуваркућа”, ММФ је одобрио у јулу 2018. на период од 30 месеци, саветодавног је карактера и не предвиђа коришћење финансијских средстава, а истиче у јануару 2021.

Како је тада саопштено из НБС, он представља надградњу, односно континуитет ранијег трогодишњег стенд-бај аранжмана из предострожности ММФ-а, који је истекао у фебруару 2018. Циљ овог новог програма је „одржавање макроекономске и финансијске стабилности и наставак структурних и институционалних реформи за подстицање бржег и свеобухватног раста, стварања нових радних места и побољшања животног стандарда”.

Српске власти изразиле су у последњем разговору с представницима мисије ММФ-а интересовање за нови аранжман с ММФ-ом, јер је то „питање сигурности и добре позиције на светском финансијском тржишту, наглашавајући да таква сарадња најбоље промовише Србију као економски стабилну државу и пожељно тржиште за улагање”. Рекли су и да им није потребно финансирање ММФ-а, па би нови програм био консултативни и могао би да буде наследник актуелног инструмента за координацију политике. Представници мисије ММФ-а изнели су да су веома задовољни чињеницом да Србији није неопходна финансијска подршка, и да би, према томе, наредни аранжмани могли бити саветодавног карактера. Када је реч о наставку сарадње са ММФ-ом, најављено је да ће договори ускоро бити и конкретизовани, по завршетку актуелног аранжмана.

ММФ сматра да би нови аранжман могао би да помогне Србији у спровођењу политика за јачање макроекономске стабилности и отпорности финансијског система и да истовремено сигнализира посвећеност реформама. Поред споразума о макроекономским и финансијским политикама, за нови аранжман биће потребан амбициозан програм структурних реформи који би могао да одобри ММФ.

Поставља се питање да ли је Србији уопште потребан нови аранжман с ММФ-ом. У вези с тим, подељена су мишљења у домаћим стручним економским круговима.

Једни сматрају да, ако је Србија близу „инвестиционог рејтинга” (кредитни рејтинг је сада на нивоу ББ+ „стабилни изгледи” и Ба3 „позитивни изгледи”), није потребан никакав аранжман с ММФ-ом, јер било какав, макар и саветодавни, представља сигнал да јој ствари ипак не иду најбоље и асоцира на то да је потребна бар нека врста техничке помоћи. Србија је, како власти наводе, успешно спровела финансијску консолидацију и изашла из проблема, сада се продубљује минус у државној каси и расте јавни дуг земље, али порекло тог стања сада је сасвим другачије природе него раније.

На другој страни, поједини економисти сматрају да је за Србију добро да договори нови аранжман с ММФ-ом и да треба континуирано да га има. Од ММФ-а, како кажу, стижу добри савети и препоруке, којима се побољшавају домаће економске политике, њихов приступ је професионалан и стручан, а репутација земље је боља када има аранжман, јер инвеститори имају поверење у ММФ. Ова међународна институција може да помогне Србији да стабилизује јавне финансије и да доноси добре одлуке у том домену. За земље с карактеристикама које има Србија, аранжман је потребан због инвеститора, јер је тада њихово поверење веће, пошто они више верују ММФ-у него влади.

Сматрамо да Србији није потребан никакав нови аранжман с овом најважнијом светском финансијском институцијом, као што јој није био потребан ни садашњи ПЦИ аранжман, чудног назива и доста нејасне функције и карактеристика, који је ММФ увео у праксу у јулу 2017.

Инструмент за координацију политике по дефиницији представља „нови нефинансијски механизам подршке ММФ-а земљама посвећеним реформама, а договара се у циљу добијања подршке одговарајућем економском програму, када земља нема текућих нити потенцијалних платнобилансних проблема”. Мада ПЦИ не обухвата коришћење ресурса ММФ-а, подржаване политике у оквиру овог инструмента морају задовољити исте стандарде, као оне у оквиру стандардних зајмова ММФ-а, а неизвршење контроле-ревизије ПЦИ за дванаестомесечни период водило би његовој аутоматској обустави.

Овај аранжман ММФ-а, поред Србије, сада користи свега неколико најсиромашнијих земаља (Сејшели, Сенегал, Руанда, Зеленортска Острва).

Будућа сарадња Србије с ММФ-ом требало би да се сведе само на редовне консултације у оквиру члана 4. Статута ове организације, које се обављају са свим земљама чланицама. Ове консултације представљају статутарну обавезу чланица, на основу којих ММФ доноси оцену о економској ситуацији у земљи и адекватности мера економске политике.

Закључивање било каквог новог аранжмана с ММФ-ом значило би да Србија шаље поруку страним кредиторима и инвеститорима да нема сопствени капацитет за даље економске реформе.

Србија, ипак, изгледа да ни убудуће неће моћи без подршке ММФ-а, упркос томе што ова бирократска институција трпи критике широм света због своје ригидне политике условљавања и неуспешног приступа решавању проблема задужених земаља.

Зато је ММФ почео да уводи у своје програме нове финансијске инструменте, попут „развојне компоненте”, а све у настојању да се представи као институција која води рачуна и о привредном расту. Тиме је ММФ почео да шири поље своје делатности, што практично значи одступање од Статута (члан 1) којим је прецизирана његова привремена финансијска подршка државама чланицама, како би отклониле „фундаменталну” неравнотежу платног биланса, односно деловање првенствено у монетарној и фискалној сфери.

Економиста, научни саветник