Нови изложбени пројекти и актуелни модели уметничке и критичарске праксе стварају потребу за другачијим профилисањем уметничких догађаја, а живи пример је и управо завршено панчевачко бијенале које је у перманентној транзицији и свако ново издање, по угледу на светске манифестације, ауторски је пројекат изабраног селектора, овога пута селекторског тима.
Тако је концепција 19. издања Бијенала уметности, у опасно време ковида, био студиозан рад ауторског тима, др Иване Башичевић Антић, Сање Латиновић, др Селмана Тртовца и Стевана Вуковића, а од оснивања реализује га Културни центар Панчева. Природно је да свака нова генерација историчара уметности и теоретичара интерпретира и реинтерпретира уметничку баштину, евалуирајући доприносе личности и догађаја, а овај четверац дужну пажњу је посветио питањима наслеђа радикалних уметничких пракси у нашем региону, тј. простору некадашње Југославије.
У историографији овај феномен се идентификује и као друга линија, а Јеша Денегри, један од агилних актера те сцене, пише у публикацији бијенала о ауторима са друге линије, тим рубним појавама у времену њиховог настанка.
Симптоматично је да су ови аутори самониклих и игнорисаних идеја данас део сегмента историјских авангарди референтних музејских колекција. Разумевајући рад на бијеналу као културну парадигму која надилази локалне границе професионалног задатка, ауторски тим је остварио значајан уметнички пројекат, у чијем својеврсном дурбину историје прати ту другу линију и њене токове у периоду од 100 година – од часописа „Зенит” Љубомира Мицића, Мангелоса и Горгоне, Еџата, преко нове уметничке праксе из седамдесетих и деведесетих година до данас.
Провокативан и контрадикторан наслов овог пројекта „Смрт уметности! Живела уметност!” контекстуализује питање свих питања: Шта је уметност? Слоган бијенала је и наслов студије Иване Башичевић Антић, која полази од премисе да се прошлост не сме заборавити и одбацити, као и да је овај избор један од могућих одговора на питање шта је уметност, јер управо историзација уметничке праксе, којој је панчевачка изложба посвећена, преиспитује значење и смисао уметности. Зар није потврђено да су се највећи прогреси у уметности дешавали захваљујући уметницима чија се дела не уклапају у уобичајена правила и норме времена у којем су живели, а ово бијенале је управо проблематизовало ове радикалне идеје које су у времену настанка, иако су евиденетирани, сматрани ексцесима.
Бијенале је имало и свечано отварање (ко је поменуо пандемију?) конвенционалним говорима и перформансима. У Народном музеју (присуствовали) Славко Богдановић је поновио свој рад „Fragrance of life”. Потом је у Биоскoпу „Војводина” реализовао свој перформанс Драган Војводић, 30 минута касније и Катарина Јовановић Алфа; многољудно гурање повећало је ризик од ковида, па су само храбрији били сведоци догађаја. Документарни видео-записи су тек помоћна средства.
У оквиру овог концепта аутори се крећу кроз прошлост и садашњост фокусирајући континуитет ове естетичко-етичке опције и њену рецепцију у уметничким радовима рецентне сцене. У три излагачка простора – Галерији савремене уметности, Галерији Милорада Бате Михаиловића и Биоскопу „Војводина” – били су постављени радови и обимна историографска грађа 20 уметника и уметничких група из Србије и Хрватске. Уметничке и активистичке вредности музејских артефаката и документи времена у симбиози су са радовима нове генерације визуелних и интелектуалних креативаца. Радови из треће деценије најављују промене и другу линију, ту су поред оригинала часописа „Зенит” и радови А. Чернигоја, М. Петрова, Бранка Ве Пољанског. Парола Димитрија Башичевића Магелоса „Најлепше је не бити присутан” и Милице Ракић „Ваздух мирише на лудило” (парола на уласку у Биоскоп „Војводина”) својом идејном актуелношћу кореспондирају као да су обе настале исте, ове године. Раша Тодосијевић и његов чувени (данас видео-документ) перформанса „Was ist kunst, Marinela Koželj?” или Единбуршка изјава из 1975. у корелацији је са видео-перформансом „Обећање” Милице Билановић, а провокативни видео-запис „Каква источноевропска уметница треба да буде” Тијане Петровић, најмлађе учеснице овог избора, илустровао је све апсурде нашег времена и раскораке чак и кад се медицинске опције консултују. Посебну дијалошку форму са идејама Мангелоса развио је Дамир Стојнић у својој просторној инсталацији „Планетаријум Мангелос” као и Ивана Арманин, стрип-ауторка и Голуб Марко у својој зидној инсталацији „Мангелос стрип”.
Може се рећи да је есенција овог бијенала био документарни филм ХРТ-а из 2012. посвећен ауторима уметничке групе Горгона, који са изузетном мером за уметничко и историјско време афирмише њихове појединачне и заједничке уметничке егзистенције. У оквиру овогодишњег програма, илуструјући непосредно и посредно тематски концепт, учествовали су и Никола Џафо, Синиша Илић, Куда орг – уметничка група, Ера Миливојевић, Зоран Поповић, Слободанка Ступар, Зоран Тодоровић, Весна Токин, Трећи Београд – уметнички колектив, Вељко Павловић, Сања Ивековић и Владимир Фрелих.
На питање зашто се бијенале бави музејским послом, одговор гласи: музејски простор за стручно тумачење и презентовање одређених материјала данас постаје простор профита, спектакла, масовних посета, а успех мери бројем посетилаца.
Умрежавајући кодове из уметничке прошлости с кодовима рецетне сцене избор је осветлио јак ауторски дискурс и флуидну линију која спаја уметнике са друге линије током једног столећа. Терет историје ово бијенале је превазишло новим читањем и премрежавањем историјских артефаката. Ово је и потреба да се разуме и (пре)живи агресивно и нестабилно у времену које је у знаку креативних индустрија (уметност као роба, забава) и под притиском пандемије, а данас то значи, упркос свему, одржати континуитет овог бијенала. Капитални део 19. бијенала у Панчеву је, поред изложбе, обимна публикација (300 страна) са студијама, историјским анализама и пригодним текстовима који реферишу из различитих углова феномен друге линије.
