„Ко и зашто тенденциозно умањује допринос приватних издавача уџбеника у подизању квалитета наставе и упорно износи неистине”, питају се у Удружењу издавача уџбеника, наставних средстава и учила Србије у саопштењу којим су, после десет дана, одговорили на питања „Политике” о ставу којим део Српске академије наука и уметности исказује забринутост за домаће тржиште школских књига.
Због све чешћих напада у медијима и полемике о тржишту уџбеника, „рђавих оцена Историјског одељења САНУ и директора УО Завода за уџбенике, као и флоскуларних изјава Александра Кавчића на рачун уџбеника које објављују” кажу да износе чињенице о издавању уџбеника и квалитету образовања у Србији.
Удружење постоји од 2004. године и окупља 15 издавачких кућа, од којих већина послује око две деценије и дуже, чији се уџбеници, тврде, користе у свим школама у земљи. Сматрају да је оно што их повезује стварање квалитетних уџбеника и одговорност према квалитету образовања, што, између осталог, постижу ангажовањем из сваке области највећих ауторитета, било као аутора или као рецензената. Ови издавачи тврде да се труде да садржаји њихових уџбеника буду изложени на што занимљивији начин, привлачан ученицима, а да истовремено садрже све што је прописано. Они подсећају да је тржиште уџбеника постепено демонополизовано од 2003. до 2011. године у складу са позитивним искуствима најразвијенијих земаља, а да је до тада завод био једини издавач па се у време његовог монопола највећи број уџбеника, кажу, годинама није мењао и, уз радне свеске, много штампао у црно-белој техници.
– Исте грешке понављале су се деценијама у уџбеницима. Конкуренција на тржишту допринела је бољем квалитету уџбеника свих издавача, па и самог завода. Неистина је да он једини издаје нискотиражне уџбенике. Члан радне групе за израду актуелног Закона о уџбеницима био је и Милорад Марјановић, садашњи в. д. директора завода. Тим законом дефинисана је обавеза завода да формира Центар за нискотиражне уџбенике, који би се финансирао тако што би сви приватни издавачи уџбеника издвојили по два одсто од својих прихода. Завод није на време испунио ту обавезу и чланови удружења су на себе преузели објављивања нискотиражних школских књига и превели више од 300 својих уџбеника на језике националних мањина. Поред тога прилагодили смо више од 1.000 издања својих уџбеника за ученике са посебним потребама – кажу приватни издавачи.
Тврде да су несумњиво допринели подизању квалитета уџбеника и осавремењавању наставе. Наводе да упориште у њиховим издањима имају последње две реформе наставних програма и да су у томе око две деценије партнери Министарства просвете из чега су, сем штампаних, произашли и дигитални уџбеници и образовне платформе на које су поносни. Њихов значај, напомињу, видео се у ванредном стању када су их сви чланови удружења бесплатно дали на коришћење поменута дигитална издања и платформе.
– Годинама се у новинским написима наводе неистинити подаци о вредности тржишта уџбеника. Она се представља вишеструко већом него што је то заиста јесте. Из званичних биланса лако се може установити стварни приход и уочити да укупан годишњи приход свих приватних издавача није већи од 30 милиона евра. У односу на број запослених и ангажованих сарадника, овај износ никако не би смео бити представљан сензационалистички. Зачуђени смо чињеницом да медијске куће уступају простор особама које нису довољно стручне да говоре о квалитету уџбеника. Због тога се велики део јавности доводи у заблуду. Како је могуће да неко ко сматра да је способан да креира уџбенике које ће поклонити свим ученицима каже да су сви уџбеници исти? Како је могуће да сматра да је стављање ПДФ варијанте уџбеника на сајт довољан наставни материјал? Уступање ПДФ-а родитељима да га самостално одштампају знатно ће их више коштати од куповине новог уџбеника, јер је цена дигиталне штампе појединачног примерка знатно већа од цене уџбеника. Или тај неко мисли да ће деца учити из црно-белих копија, што би у данашње доба естетике и афирмативности било скарадно, а при томе и погубно за учениково поимање градива – тврди у саопштењу 15 најзаступљенијих издавача код нас.
Они зато истичу неопходност друштвене одговорности свих који на недовољно одговоран начин приступају теми уџбеника, „како оних који дају изјаве без исцрпних анализа и стручног знања, тако и новинара који таквим особама уступају медијски простор”.
На крају кажу да на основу „чињеница које су навели”, постављају наредна питања: Зашто се тенденциозно умањује допринос приватних издавача образовном процесу, када је он неупитан? Због чега се непрестано износе неистине о вредности тржишта уџбеника? Да ли неко размишља колики број високостручних и образованих људи запошљавају или ангажују приватни издавачи? Да ли је циљ одрећи се квалитетних издања приватних издавача како би се вратио монопол државном издавачу и сви проблеми које би такав поступак са собом носио? Да ли неко осећа одговорност што се на сензационалистички начин приступа једној од најзначајнијих тема сваког друштва – образовању и уџбеницима?
Удружење је избегло да прокоментарише став САНУ да национални издавачи треба да буду носиоци образовања ђака једне земље, као и да одговори на питање треба ли Србији 15 буквара? Из свега се некако намеће закључак да су све поменуте стране усаглашене око битности теме, па да је „Политика” у праву што је о овоме покренула јавну полемику. А да прозваним медијима и није преостало ништа друго нeго да прикажу све изворе које сматрају релевантним док савремени и дигитализовани приватни издавачи десет дана усаглашавају свој став, упркос чињеници да им се бесплатно нуди медијски простор. Бар они знају колико се скупо наплаћује штампана реч.
