Након славе од 2014, кола од 2017. и певања уз гусле од 2018, још један део нашег културног наслеђа од пре који дан уписан је на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства – злакуско лончарство.

Израда керамичких посуда (намењених термичкој обради хране) на ручном колу (витлу) техником зидања у селу Злакуса, у околини Ужица, као традиционални занат уписан је у наш Национални регистар нематеријалног културног наслеђа 2012. Унесков Међувладин комитет за очување нематеријалног културног наслеђа донео је 16. децембра, на свом 15. редовном заседању – овога пута онлајн – одлуку да овај четврти елемент нематеријалног културног наслеђа Србије уврсти на поменуту листу и то као први који је из домена занатских знања и вештина.

Како кажу из Министарства културе и информисања, овај упис значајан је за међународну промоцију културног наслеђа Србије, али је истовремено и подстицај очувању традиционалних заната.

Ово министарство и Национални комитет за нематеријално културно наслеђе, у сарадњи са Националном комисијом за сарадњу са Унеском, донели су одлуку о покретању процедуре за упис злакуског лончарства на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства у циклусу 2019–2020, а Центар за нематеријално културно наслеђе Етнографског музеја, у сарадњи са Музејом на отвореном „Старо село” Сирогојно и Удружењем лончара „Злакуса”, на основу донете одлуке, припремио је номинацију.

Из Етнографског музеја подсећају да се израда злакуске лончарије односи на знања и вештине у вези са израдом посуда за термичку обраду хране, које се користе у домаћинствима и ресторанима широм Србије, а израђене су од глине и калцита чија су налазишта у непосредној близини села Злакуса, у западној Србији. Знања и вештине израде се углавном преносе унутар заједнице, најчешће у оквиру самих породица, непосредним учешћем и радом са искусним занатлијама и представљају важан израз идентитета његових носилаца.

Ова номинација у потпуности одражава принципе очувања нематеријалног културног наслеђа дефинисане Конвенцијом из 2003. јер је реч о елементу који, поред тога што представља важан израз идентитета његових носилаца, одражава и активан однос заједнице и средине која га окружује, будући да је сама техника израде директно повезана са сировинама које се могу наћи само у географском подручју у којем је елемент присутан, закључују из Министарства културе и информисања.