Злакуса код Ужица – Поносни смо што је традиционално лончарство из Злакусе уврштено на листу Унеска, велика нам је част што смо прво српско село са својим занатом у вредном светском наслеђу. Знамо да су крсна слава, народно коло и певање уз гусле већ на тој листи, с тим што су они одлика ширег српског простора. Сада им је уз раме невелика Злакуса с традицијом која се овде столећима преноси с колена на колено.
Тако говоре у овом селу грнчара, поред реке Ђетиње на средокраћи пута Ужице–Пожега, поводом уписа овдашњег лончарског заната као елемента нематеријалног културног наслеђа Србије на листу Унеска. Заслугом посвећености генерација сеоских мајстора у јединственој изради земљаног посуђа. А у ово време активностима Министарства за културу Србије, Националног комитета за нематеријално културно наслеђе и Националне комисије за сарадњу са Унеском који су покренули процедуру уписа, те Етнографског музеја Београд, Музеја „Старо село” из Сирогојна, Удружења лончара из Злакусе и града Ужица који су, уз стручну подршку др Биљане Ђорђевић из београдског Народног музеја, припремили кандидатуру. Незаобилазан је и допринос Софије Бунарџић и Међународне колоније уметничке керамике „Злакуса” која већ четврт века модерном уметношћу помаже очувању старог заната.
Сада у Злакуси земљано посуђе на традиционалан начин израђује двадесетак мајстора. Некима је то професија, другим додатна делатност. Удружењем лончара (основано 2006) председава Дарко Тешић, који је с братом Жарком од предака научио тај занат.
– Ово је изузетно признање за нас и село. Верујемо да ће се и у Србији и свету сада више знати за Злакусу и њено земљано посуђе. У удружењу је 10 домаћинстава која грнчарију израђују ручно, у сваком је по два мајстора. Радимо, производимо и чувамо вековни занат. А жеља нам је да се више младих у селу посвети овом послу предака. Протеклих деценија су се лакше опредељивали, сада је ту мало застало – каже за наш лист Тешић, описујући израду ове лончарије: меша се глина из пожешког села Врањани са каменом калцитом званим „врста” из оближњег Рупељева у размери пола-пола, па се посуде обликују на ручном колу (витлу). Сушење је на собној температури од седам до 10 дана, а печење на 700-800 степени.
– Ових дана поводом уписа на листу Унеска свуда се помиње израз „злакуска грнчарија”. Од памтивека ми смо Злакушани, наше девојке су Злакушанке, раскршће поред села је Злакушка рампа, па је онда и грнчарија злакушка. Зашто бисмо мењали изворно кад је изворни и занат ушао у Унеско. О томе смо писали и на то указивали надлежнима док је трајала процедура око уписа, али без резултата.
И ма како се писало, лончарство из Злакусе је прво наше занатско умеће у репрезентативној светској баштини. То ће, нема сумње, поздравити и гурмани који одвајкада уживају у посебним укусима хране спремљене у ручно прављеним земљаним лонцима, сачевима, ђувечарама, пржуљама, чинијама...
– Настојимо да сачувамо изворност овакве ручне производње земљаног посуђа. Имамо нови заштитни знак, постоји и комисија која прегледа производе и утврђује аутентичност, да су направљени по елаборату о заштити географске ознаке. Надамо се да ће и упис на листу Унеска помоћи овој заштити од којекаквих копија – додаје Дарко Тешић.
Поједини мајстори из села су надалеко познати, али ово није само „мушки посао”. Ради га неколико жена из Злакусе, међу млађим и истакнутим је вредна грнчарка Даница Шуњеварић.
У многим активностима овог села учествује Саша Дрндаревић, дугогодишњи председник сеоског етно-удружења „Завичај” и оснивач етно-парка „Терзића авлија”. Саша не крије задовољство признањем за занат из Злакусе, које ће, уверен је, допринети интересовању љубитеља традиције с разних страна света за ово село. Тиме је, сматра, и већа одговорност пред грнчарима да још посвећеније приступе послу у складу са вековним наслеђем.
