Увиђајући склоност савременог човека ка стварању зависности од лаке и површне забаве, Сања Нинковић, солисткиња балета престоничког националног театра, припремила је овог пута, као кореограф и аутор либрета, свој други балет, „Мамац“, који смо гледали премијерно јуче у 12 часова, на Великој сцени Народног позоришта у Београду. Репризе представе су сутра и 25. децембра у 19.30 сати.
У овој представи насталој у оквиру пројекта „Млади кореографи” играју: Дејан Kоларов, Бојана Жегарц Кнежевић, Олга Олћан, Милош Маријан, Ивана Савић Јаћић, Николо Бианко, Бранкица Мандић, Kарлос Алварадо, Ада Распор, Бранко Сарић, Љиљана Велимиров, Душан Милосављевић, Хозе Иглесиас и Дејана Златановски. Маја Ћурчић и Марко Ђукић су композитори, Јасна Сарамандић сценограф, Ида Игњатовић костимограф и Маја Бајчетић је асистент кореографа. Премијеру коју ћемо у овим неизвесним временима видети Сања Нинковић овако појашњава:
– Друштвене околности човека усмеравају ка лакој забави и плитким садржајима, а он то прихвата као неминовност. Запитала сам се колико смо навикнути на стимулансе који нам пружају тренутно задовољство и привид среће? Можемо ли се супротставити тој моћи коју носи лака забава, или морамо са њом направити компромис? Представа „Мамац“ настала је као резултат тог компромиса. Она је покушај сведочења о човековим борбама, суочавањима са проблемом, губитком и свим емоционалним фазама кроз које он мора проћи на том путу, а у условима сужене пажње. Публици су понуђена два паралелна тока, која се међусобно сукобљавају или допуњују, зависно од личног доживљаја, и позивају гледаоца да сам одлучи који ће од њих, за њега бити мамац.
Наша саговорница као резултат својих разматрања поставља интригантно питање: „Да ли у нашој свакодневници, у којој је забава постала императив, они који покушају да говоре о нечем озбиљном, бивају несхваћени и исмејани, или морају обући костим кловна и кроз маску шаљивости, рећи нешто значајно?“.
Током досадашње успешне каријере Сања Нинковић је остварила запажене улоге у балетима савременог репертоара – „Ко то тамо пева”, „Јесење цвеће”, „Посвећење пролећа”, „Сонгс”, „Александар”, „Хазарски речник”, „Лимени добош”, „Степ лајтли”, „Шест плесова”, „Интервал”, „Вива ла вида”. Играла је и роле класичног репертоара у балетима „Лабудово језеро”, „Жизела”, „Успавана лепотица”, „Крцко Орашчић”, „Пахита” и „Копелија”. А прилику да се први пут опроба као кореограф наша саговорница је добила после освојене награде „Охрабрење“, на Фестивалу кореографских минијатура (ФКМ), када је поставила представу „Један”, пре нешто више од годину дана. За то дело освојила је награду „Веруј у себе“, коју додељује Београдски фестивал игре и извела је недавно на 17. Издању ове смотре. Добитница је и других значајних признања – „Смиљана Мандукић”, „Димитрије Парлић”, „Наташа Бошковић”. Новопостављено балет „Мамац“ део је програма „Млади кореографи“ који организује Народно позориште, како би пружило прилику играчима да начине прве кореографске кораке.
– После вишемесечне паузе и прекида рада од почетка пандемије, уследио је позив националног театра за припрему балета „Мамац“. Због измењеног репертоара, отворила се и могућност да се представа одржи на Великој сцени Народног позоришта, што је изазвало осећај оне „старе одговорности” према уметности и кући у којој радим готово двадесет година. Та могућност помогла ми је да пребродим све потешкоће овог периода. Мислим да су покрет и игра исцељујући. Довољно је да то осетимо и наш труд добија смисао. Неопходно је да позоришта настављају да раде, у овој измењеној реалности, јер морамо неговати контакте који се остварују кроз уметност и позоришне представе - каже Сања Нинковић, о раду у овим пандемијским данима.
Лекције о стрпљењу и садашњем тренутку
– Нисам песимистична. Најбоље лекције које сам могла да добијем у претходном периоду су оне, којима ме је научио мој син, у карантину. Оне су често биле о стрпљењу и вредновању садашњег тренутка. Зато сада уживам у периоду пред саму премијеру и свему што она доноси, и то су моји једини тренутни планови. Друга научена лекција била би да сада више ценим стару, познату, искуством проживљену нормалност, наспрам ове нове реалности -одговара Сања Нинковић на питање да ли је у време ковида научила нешто ново о животу.