Руски шеф државе Владимир Путин није журио са честиткама Џозефу Бајдену, победнику недавно одржаних председничких избора у САД. Објективно, конкретних разлога за преране похвале и није било. Јер тек онога тренутка када су резултати гласања по свим рачуницама и параметрима постали званични, новоизабрани је могао себи да приушти истинско славље.
Коначно, прошлог уторка, из Кремља је кренула поздравна депеша у којој су, у складу са протоколом, изражене жеље за успешан рад, праћене напоменом да су Русија и САД најодговорније за очување глобалног мира и свеопште безбедности, уз уверење да ће две земље, упркос разликама, успети да решавају изазове који стоје пред њима.
Да ли је „оклевање” Москве било жеља да се поштују америчке демократске традиције, или знак незадовољства одлуком тамошњих бирача, тумачиће свако према својим нахођењима. Ипак, вреди поменути податак да честитке из здања на Црвеном тргу новоизабраним америчким председницима ни раније нису стизале док сам чин смене не би постао неповратан.
Ако је већ прича о изборима и Бајденовој победи имала такав ток, намеће се питање: зашто су из многих других престоница, па и оних најутицајнијих, поздрави новом станару Беле куће почели да стижу и пре озваничења одлуке грађана САД? Да ли су неки унапред знали ко ће бити победник, и зашто је све личило на непримерени притисак на бројаче гласова који су једини били позвани да ту победу озваниче? Да ли су поједини дојучерашњи савезници својим раним честиткама отворено поручили Трампу да на њега више не рачунају?
Али избори су прошли и главно питање које се сада намеће је каква ће бити будућа политика САД? Подсетимо, Џозеф Бајден, сем у временима председниковања Барака Обаме, никада није био кључни зупчаник у вашингтонској администрацији. Управо стога, мораће тек да се навикне на вођење најмоћније земље запада. А пред њим су крупни изазови, пре свих Русија и Кина.
Поставити јединствени фронт против највеће и најмногољудније земље на свету није могуће из више разлога: економских, војних и политичких. Јасно је да ће, због свега наведеног, на једној од две поменуте стране морати да се води „лабавија” политика. Многи су спремни да то попуштање виде превасходно у односима са – Русијом.
Како за немачки „Стандард” пише Герхард Мангот: „Лични односи између Бајдена и Путина биће несумњиво сложени. Сетимо се, нови амерички председник је свог руског колегу својевремено назвао ’бандитом из КГБ-а’ и нагласио да у његовим очима не види душу. Укратко, Бајден не намерава да постане Путинов друг”, закључује Мангот уз процену да је тешко за очекивати скори састанак поменуте двојице.
Нема сумње да ће Вашингтон све снаге бацити на причу о поштовању људских права, дешавањима у Украјини, на Кавказу, у Белорусији, Бугарској, Молдавији као и нарастајућем утицају Русије на Блиском истоку… Али уколико и буде намеравао да врати време уназад, у доба владавине Путиновог претходника Бориса Јељцина, Бајден ће морати прво да се суочи са дешавањима у Европској унији. А у томе би могло да му помогне тек идеолошко одвајање Европљана од источног суседа, што у 21. веку тешко може да прође. Укратко, у могућност обнављања некадашње заједничке политике САД и ЕУ у односима са Русијом, мало ко верује.
Са америчке стране много је изгледнији повратак на Споразум о смањењу стратешког нуклеарног наоружања (START III) потписан са Русијом у Прагу 2010, а који је на снагу ступио 5. фебруара 2011. са десетогодишњом важношћу. Током предизборне кампање, Бајден је обећао гласачима да ће поменути договор продужити за барем пет наредних година, и то без додатних условљавања. Да ли ће одржати реч остаје да се види.
Питање је и какве планове нови шеф државе има у односу на савезнике у Европи, јер управо на овом терену се САД директно сучељавају са Русијом. Даљи продор НАТО-а ка истоку заустављен је на већ поменутим границама једног броја земаља чланица некадашњег социјалистичког лагера. Американци нису навикли баш много да чекају на прилику да крену напред. Напротив, спремни су за покрет не водећи много рачуна о могућим последицама. Поготово када у авантуру директно гурају европске чланице алијансе. А поменуте земље данас и те како зазиру од источног комшије.
Укратко, многи сматрају да се Русија и неће наћи на врху листе Бајденових спољнополитичких приоритета. Замениће је – Кина. Давање „одушке” Москви, поготово у временима глобалних економских неприлика, до сада није био манир Вашингтона. Али околности овај пут тако захтевају.
