Из штампе је изашао зборник радова „Хандке у Србији”, који је Удружење књижевних преводилаца Србије објавило под покровитељством и уз финансијску подршку Министарства културе и информисања у Влади Републике Србије, а у склопу пројекта „Подршка издавању изабраних дела Петера Хандкеа”. У оквиру истог подухвата, УКПС организује трибине посвећене великом аустријском и јужнословенском писцу, а овај зборник, који је приредио председник удружења Душко Паунковић, стиже као круна прегнућа које за циљ има не само указивање почасти једном значајном аутору већ и залог за будућност, у којој ће Хандке, премда писац немачког језика, заузети своје место и као део српске и јужнословенске културне баштине.
Зборник отвара минуциозан а елегантан животопис Петера Хандкеа из пера Дуње Шукаре, из којег ће о Хандкеовом животном путу бар понешто ново сазнати и они који мисле да о њему знају све. Биљана Пајић, у бриљантној анализи под насловом „Несрећа каква се само пожелети може”, разлаже три верзије Хандкеове приповетке „Несрећа без жеља”, познате и под насловом „Ужас празнине”, која се завршава знаменитом реченицом: „Касније ћу о свему томе тачније да пишем.” Разматрајући модификације које је у самом тексту, али и у наслову правио преводилац Жарко Радаковић, Пајићева констатује да та „збрка око наслова” можда указује и на збрку око рецепције Хандкеове уметности уопште.
У спиритуалном путопису „Драматизовати Хандкеа” Владимир Коларић описује наоко немогућу мисију које се латио самоиницијативно: да Хандкеов роман који има више од 400 страница, „Моравска ноћ”, дело које нема ни богзна какву радњу, а ни дијалоге – сведе на двадесетак страница дијалошког текста и направи драму за Други програм Радио Београда.
Ефектан есеј у стиху, или филмована песма „Док сам овде, негде другде сам” ауторке Данице Вукићевић, која пратећи бескрајну нит Хандкеових ходања, крчи непрегледна пространства његове прозе, једну од кулминација доживљава реченицама: „Он је писац писања. Он је антиинтелектуални хипстер који лута светом – нечим, некако, заштићен.”
Изванредан је и есеј Николе Живановића „Прерушавање биографије, крими-приче и путописа у романе код раног Хандкеа.” Апострофирајући Хандкеову посвећеност детаљу, Живановић запажа да он тиме „готово у потпуности спречава читаоца да текст чита у већим комадима већ га тера на паузе, понеку да би се медитирало о прочитаном, понеку да би се мислило о нечем другом”, те отуда Хандке „у читаочевом искуству остаје фрагментаран, случајан, неповезан”.
Док у препознатљивом, маројевићевском маниру Игор Маројевић урања у „Ужас празнине”, то јест „Несрећу без жеља”, исписујући импресиван есеј „Самоубиство мајке и смрт теорије”, Милена Ђорђијевић у раду под насловом „Голманов страх од пенала и језичке игре” довитљиво и аргументовано истражује везу између филозофије Лудвига Витгенштајна и поетике Петера Хандкеа.
Демонстрирајући свој раскошан дар, не само аналитички већ и песнички, Мирољуб Мики Стојановић у тексту „Без мјеста нигдје (Хандкеова недосегнута тачка ишчезавања у роману ’Кратко писмо за дуги растанак’)” – кроз „Дислокације” и „Бифуркације” прати Хандкеову потрагу за женом од које се растаје.
У есеју „Врли нови свет лишен слика – Хандкеова филозофија слике” Душан Николић пише о Хандкеовом роману „Губитак слике”, указујући на пишчеву „готово романтичарску загледаност у средњи век”. Јан Красни нас пак у тексту под насловом „О дејствителности Петера Хандкеа” подсећа да „Хандке ни у Југославији, а после тога ни у Србији, упркос свом југословенском, односно словеначком пореклу, никада није био заиста прихваћен писац”.
Описујући своје читалачко путовање с Хандкеом, Бојан Ковачевић („Трагом правог осећаја”) потенцира да је „у питању читање као процес, као ужитак по себи који можда и не тражи потоње вредности закључивања, порука, информисаности о нечем, разрешавања расплета”, док се Љиљана Аћимовић, у раду под насловом „Хандке, Балкан, Моравска ноћ”, осврће на књигу Хандкеових есеја „Историја иза приповести. Есеји о Југославији”, коју су приредили Небојша Грујичић и Жарко Радаковић.
Вероватно најпомињанија личност у овом зборнику (осим самог Хандкеа), писац и преводилац Жарко Радаковић, у фрагментарном есеју „У празнинама Балкана” наводи: „Тражећи ’разлоге’ Хандкеовим учесталим одласцима на Балкан присећам се његове реченице изговорене приликом једног од многих заједничких наших путовања Балканом: ’Желим да прошпартам сву ту територију, да је доживим изблиза, све док ми се сва не уреже у свест.’”
Посебну димензију овом издању дао је Блажан Стјепановић педантно састављеном библиографијом Петера Хандкеа, а може се рећи да зборник, као књига, садржи и једну књигу у књизи – то је опсежна студија „Преглед рецепције Петера Хандкеа у Србији 1981–2020” ауторке Николине Зобенице.
Онлајн трибина у Француској 7
Циклус трибина „Хандке у Србији” полако улази у завршницу. Данас у просторијама Удружењу књижевних преводилаца Србије у Француској 7 биће одржана шеста по реду онлајн сесија, која ће сутра моћи да се прати у одложеном преносу на јутјуб каналу удружења.
О Петеру Хандкеу говоре писац и теоретичар уметности и културе Владимир Коларић, новинар Војка Пајкић и германиста Биљана Пајић. Уредник и модератор трибине је Владимир Д. Јанковић.
К. Р.
