субота, 27.02.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 22.12.2020. у 18:30 Биљана Лијескић
ИНТЕРВЈУ: ТАМАРА СТЕФАНОВИЋ, пијанисткиња

Највећи педагог је живот

Наш конформизам, конзумерска страст и општи нарцизам су толико експлодирали да ми се чини да је овај „ресет” дошао у пет до дванаест и мора да се гледа као шанса и могућност
Свирала сам око 30 пута са свим лондонским оркестрима, а само једном с Београдском филхармонијом Фото (Марко Боргрев)

Узбудљиво искуство слушања ствара пијанисткиња Тамара Стефановић на својим концертима. У свету је истинска звезда. Код нас није позната широј публици. Уметница која за себе каже да је „Београђанка заувек” после дуже паузе стиже из Берлина, где тренутно живи, на фестивал „БУНТ 8.0” (Београдска уметничка нова територија) у оквиру ког ће гостовати на затварању сутра  у 15 часова у Коларчевој задужбини. Овом приликом наступиће и Гордан Николић, виолиниста, Селин Фламен, челисткиња, Катарина Јовановић, сопран, и Љубиша Јовановић, флаутиста. 

Тамара Стефановић је са само 13 година уписала Факултет музичке уметности у Београду, где јој је ментор била Лили Петровић. Почетком деведесетих је отишла у свет, усавршавала се на Музичком институту Кертис у Филаделфији у класи Клода Франка, затим и на Музичкој академији у Келну, у класи Пјер-Лорена Ајмара. Наступа у најпознатијим светским дворанама, као што су њујоршки Карнеги хол, Берлинска филхармонија, Сантори хол у Токију и лондонске дворане Ројал Алберт хол и Вигмор хол. 

Њена награђивана дискографија укључује снимак дела Ђерђа Куртага „Quasi Una Fantasia”. Њено извођење Бартоковог концерта за два клавира, удараљке и оркестар са Пјер-Лореном Ајмаром, Пјером Булезом и Лондонским симфонијским оркестром, који је издала „Deutsche Grammophon”, номиновано је за награду „Греми”. Сјајне критике је добила за америчку турнеју посвећену 90. рођендану Пјера Булеза, а нови диск „Influences” објављен прошле године добио је одличне оцене. Редовно води едукативне пројекте у лондонском Барбикан центру, у Келнској филхармонији и на Рурском фестивалу пијаниста. Свира са највећим оркестрима данашњице.

Како је могуће да сте у иностранству познатији и ангажованији него код нас? 

Дужност уметника је да продубљује свој унутрашњи свет. Самим тим тај процес бих поредила са чињеницом да дубина корена дрвета омогућује разгранатост његове крошње. Одувек сам се бавила превасходно визијом звука и рашчишћавањем сопствених лавирината, док ме је, данас уобичајено, опсесивно трагање за спољашњим признањима ужасавало. Свирала сам око 30 пута са свим лондонским оркестрима, а само једанпут са Београдском филхармонијом – то је тужно и бизарно. Никада нисам одбила да свирам код нас, једноставно ме нису позивали. Осим златног „Бунта” и Љубише Јовановића.

У ком граду проводите највише времена, како сада функционишете када је концертна активност смањена и како ће изгледати ваша следећа сезона? 

Живела сам од 1991. прво у САД, потом у Европи, у Келну, Паризу, и ево већ десет година сам у Берлину. Ово време короне је поклоњено за унутрашњи раст, медитацију, рефлексију и генерално наш конформизам, конзумерска страст и општи нарцизам је толико експлодирао да ми се чини да је овај „ресет” дошао у пет до дванаест и мора да се гледа као шанса и могућност, а не само из угла човека као жртве. Велики део планете већ стотинама година пати због недостатка чисте воде и глади, а ми смо такорећи минимално „осуђени” на мањак путовања и рестрикције које служе за заштиту популације.

Захвална сам што сада имам толико времена да будем са својим сином Артуром, који никад више неће имати шест година. Окружена сам уметношћу, књигама, волим Данила Киша, Томаса Мана, Шекспира, волим сликарство Рембранта, Џексона Полока, Љубов Попову, вајара Александера Ползина. Направила сам и неке нове кораке. Ове године сам чак имала концерт, први пут са џез тријом – импровизације од 80 минута. Следећа сезона је препуна, очекује ме реситал у Њујорку, турнеја с Амстердамским оркестром, излазак два компакт-диска, снимање трећег, поновни концерти у Берлинској филхармонији. 

Наводи се да сте стекли широко образовање које је укључивало педагогију и психологију. Колико вам је користило у музици? 

Знање се стиче у сусрету са сваком особом, сликом, мирисом, шетњом кроз шуму, као и ослушкујући своје емотивне таласе. То се ретко може сажети у неколико година студија, више су то за мене били разговори и дружење са композиторима, вајарима, књигама и најближим пријатељима. Највећи педагог је живот, поготово кад вам он нешто блиско и драго одузме – концерте због санкција деведестих година, путовања због проблема са визом, здравље, љубав, пријатеље – све су то велике и битне лекције. Конкретно је Лили Петровић била мој најгенијалнији професор клавира – пуна духа, елеганције, са увек највишом уметничком визијом као једином могућом. 

Листа оркестара с којима сте наступали изазива поштовање. Како сте градили своју особеност, стил? 

Од вундеркинда дошла сам до деведесетих година прошлог века, када сам готово десет година била без концерата. Зато што сам имала само студентску визу, па ми је за сваку земљу ван Немачке била потребна посебна визу. Пропуштене шансе су онда из године у годину смањивале позиве за концерте. Радила сам и као конобарица, гардероберка и у библиотеци и озбиљно сам се бавила мишљу да променим професију, јер сам јела од зарађеног новца само једном дневно. Све се то заправо искристалисало до закључка да постојим да бих се купала у звуку. И све остало је небитно. Отворила су се права врата – у мом случају су ме открили Ђерђ Лигети и Пјер Булез, с којим сам онда и снимала за „Дојче грамофон”.

 

Негујете широк репертоар, од барока до савременог доба, а чини се да посебно место припада баш савременицима. Кога и зашто бисте издвојили?  

Нормално ми је да као становник на овој планети у 20. и 21. веку не игноришем стварање из моје епохе. Ниједну не прескачем и дивим се свакој, али као увек, као што је и Бетовен био нова музика и као што се и пре свирало само оно најновије, до момента кад су интерпрети постали веће звезде од композитора у 20. веку, мене интересује свет који ме окружује.

Немам ни трунку сентименталности према прошлости. Бавићу се сад још више импровизацијом и „фри џезом” и откриваћу нове дивне таленте као што је и наша Милица Ђорђевић, композиторка која живи у Берлину. Узбуђује ме све што ме изненађује! 

Коментари6
eb992
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Turobni
Ako je neko poznat u svetu onda je, valjda, poznat i u delu sveta koji pripada nama. Provlačiti kroz pitanje besmislicu da je neko poznatiji u svetu nego kod nas sasvim je zlonamerno prema domaćoj kulturi. Nepotrebno.
za zorana stokica
Aman bre Stokiću sa ovim autsajderima. Betoven jeste stvorio novi zvuk, jer pošto je ogluveo, pola života nije ništa slušao osim svoje unutrašnje muzike, zato je revolucionaran i neponovljiv.
zoran stokic
Žrtva ste romantičarskog, mitološkog koncepta procesa stvaranja po kome geniju ništa ne prethodi, te da je on iznad i izvan sveta! U stvarnosti "geniji" nisu na početku, nego na kraju evolutivnog lanca! Geniji su ljudi sinteze – sintezom se delovi slažu u nove sadržaje. Odlični poznavaoci svojih struka, oni su do najsitnijih detalja upoznati i sa delima svojih prethodnika. ...
zoran stokic
Odličan interviju – ipak nije Betoven stvorio "novi zvuk" stvorili su ga njegovi konkurenti: Jan Dussek, klav koncert Op.49, 1801., Humel, Cramer, Muzio Clementi Sifonije: Op.18, No.1 1785., Op. 33 1793.Antonio Cartellieri 1795, P.Wranitzky Sinfonija 'La Tempesta' 1790, Symphony in C 1790, J. M. Kraus - VB 196 – Klav sonate u E major, J. M. Kraus "Dido och Æneas", (1780-1791), Méhul "Timoléon", Overture 1794, "La chasse", Overture 1797, Pleyel, Viotti, Andrea Luchesi, Paisiello, Benda...
Zoran
A ima i ono: Pametan se uci na tudjim greskama, budal ana svojim.
Саша
Уживао сам читајући интервју.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља