петак, 26.02.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
четвртак, 24.12.2020. у 21:00
РЕДИТЕЉ ПАТРИК ЛАЗИЋ ЗА „ПОЛИТИКУ”

Ми нисмо рационалан народ

Појединац који покуша да се издвоји из масе, а онда постане црвена крпа за руљу која се претвори у крвожедни чопор – то је мој доживљај наше паланке
Патрик Лазић (Фотo Ида К. Росанда)

Сасвим неоправдано, рад Бранимира Шћепановића изостао је сa културне мапе српских позоришта,  констатује за  „Политику” редитељ Патрик Лазић који је увелико на сцени новосадског Позоришта младих, поставио дело „Смрт господина Голуже” ауторке Ане Ђорђевић, рађено по мотивима истоимене комедије Бранимира Шћепановића. Копродуценти су „Беоарт” и Центар за развој визуелне културе. Док ишчекујемо нови термин за премијерно извођење дела „Смрт господина Голуже” који је због епидемиолошких околности померен, а чију филмску верзију Живка Николића из 1982. године многи памте, разговарали смо са младим Патриком Лазићем који нас је изненадио зрелошћу и харизмом.

Ријалити програми подстичу конфликтне личности да се осете нормалнима 

– У менталитету нам је да више волимо закулисна дешавања и интриге па тако Шћепановића више знамо као Кишовог ривала у оној чувеној расправи из седамдесет и неке након које је Данило Киш посветио читав пети део свог „Часа анатомије” како би доказао да је „Смрт господина Голуже” банално дело пуно клишеа. Легитимно, али с много горчине и ирационалне љутње која куља у тим међусобним оптужбама – каже Лазић и додаје:

– Брана Шћепановић јесте један од најзначајнијих послератних домаћих прозаиста чија су дела ушла у бројне светске антологије и заслужује да буде  део наше сцене.  Једна велика истина привукла ме је његовим делима: не мора свака мржња бити рационална и мотивисана, постоје људи који мрзе сами од себе, којима не треба посебан разлог да некога прогањају. И Фројд уосталом каже да је мржња, а не љубав, примарно осећање међу људима. Голужу не можете разумети без „Устију пуних земље”. Филмска потера из овог другог Шћепановићевог важног дела, када чопор варошана трчи за једним човеком, а нема појма ко је он, зашто га уопште прогања и одакле јој потреба да га растргне, представља кључ који ја разумем као наш менталитет и којем се изнова враћам у својим режијама. Појединац који покуша да се издвоји из масе, а онда постане црвена крпа за руљу која се претвори у крвожедни чопор – то је мој доживљај наше паланке.

Рођен у Пули Патрик Лазић, о коме ће се тек говорити и писати, завршио је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду као најбољи студент у својој генерацији, а поклонике сценске уметности изненадио је дипломском представом „Фине мртве д(ј)евојке” која је одмах добила место  на репертоару БДП-а. Ево чиме га је освојила Шћепановићева сценска поетика:

– Пре свега тиме што над његовим ликовима увек превладава оно ирационално. Ми нисмо рационалан народ, нама влада велика острашћеност, подсвесни страхови, примитивни механизми одбране попут пројекција, порицања, потпуног искривљавања стварности. Зато код нас, примера ради, рационалне дебате никада и не успевају. Рационално и доказиво је код нас бесмислено. Из тог су разлога Шћепановићеви ликови истинити и препознатљиви. Њима увек влада нека мистика, окултизам. Постоји један стари пагански обичај за који се стално питам како би изгледао да се данас врати међу нас. Наиме, некада су се сељани пред Нову годину окупили и ударали међусобно, притом искрено изговарајући све замерке, решавајући свађе и неспоразуме из протекле године, а потом славили заједно, тако прочишћени.

Наш саговорник каже да ће се видети како се овај ритуал провукао кроз представу. Трудио се да у „Голужи”  нагласи те противречности наших варошица где се у исто време меша религиозно и паганско, традиционално и модерно. Цела представа се, додаје, дешава у прастарој кафанчини у којој је једино у шта се уложило у последњих педесет година огроман плазма телевизор који је постао њихов прозор у свет. Из блата, варошани посматрају свет у ХД резолуцији. А када угледају своја лица у том „прозору”, деси се изненадни смисао њихових испразних и предугих дана.

– Ауторка драматизације Ана Ђорђевић и ја, ставили смо нагласак на нешто што у самом делу постоји тек у назнаци и направили аутономну причу. Наиме, у приповеци варошани маштају да ће телевизија извештавати о њиховој варошици када у њој господин Голужа изврши самоубиство. На тај би начин читавој јавности наметнули своје ништавно постојање. У оригиналу, из духа времена, та телевизија до варошице никада не дође, али код нас је то почетак свега.  Данас нисмо далеко од тренутка када ће се појавити неки нови ријалити у којем ћемо пратити људе који извршавају самоубиство. Војводина је, по стопи самоубистава, идеалан кандидат лешинарским ТВ програмима да крену да развијају концепт. Имате пример Словеније у којој је својевремено гледаност једног ријалитија опадала кад год би се у њему појавио неки облик насиља па су сходно томе креатори словеначких формата санкционисали дотично, односно подстицали супротно – каже Лазић и пита се: Шта код нас подстичу креатори и зашто?

– Не занима ме да правим још једну представу о погубним последицама ријалитија, али ме занима да трагам за узроцима зашто су се код нас ти програми не само толико добро примили, већ и прешли с екрана међу људе и постали саставни део наших живота, међуљудских односа, политике.  Погледајте само коментаре на друштвеним мрежама, испод чланака. Одакле потреба да се толико вређају сви и свако? Одакле потреба да се толико свађамо? Психолози можда имају одговор. Ријалити програми подстичу конфликтне личности да се осете нормалнима, гледајући друге конфликтне личности оне правдају своју конфликтност као прихватљиво понашање.

Зато мислим, констатује Патрик Лазић, да су ове форме много опасније него што мислимо јер подстичу нацију на појачану агресију, пажљиво и полако чупајући оно најгоре из нас и намећући ријалити стил живота као друштвено прихватљив и пожељан. Коме је то потребно и зашто, оставља читаоцима да сами закључе.

 Једна страна речица постала је златни стандард у креацији не само ових формата, већ и многих других сфера наших живота - рејтинг. Шта се догоди када се рејтинг постане једина сврха, одговара Лазић:

- Даћу пластичан пример за то. Водеће друштвене мреже имају алгоритме према којима треба највише да подстичу читање чланака и објава које се најбоље шерују, независно од тога да ли су оне истините, проверене и релевантне или све супротно од тога. Алгоритму је једини задатак да задржи корисника чим дуже прилепљеног за екран како би му продао чим више реклама, не бирајући средства како ће то да оствари.

Дакле, рејтинг и капитал су једини циљеви, каже Патрик Лазић и додаје да ћемо ускоро морати да се позабавимо питањем надзора онога што се објављује на друштвеним мрежама, односно питањем цензуре, јер ће постати озбиљна претња по безбедност свих нас.

- Простор слободе претворио се у озбиљан терор неукости, простаклука, примитивизма. Исто је и са телевизијама. Када нико не поставља и не контролише етичке границе у јурењу за рејтингом, онда заиста  постаје вероватна и могућа прича о Голужи и самоубиству као спектаклу за народне масе – закључујe Патрик Лазић.

Коментари6
dc05e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Елевтерије
Браво, и хвала за коначно један паметан разговор, интервју! Фантастичан омаж и Шћепановићу и Ж. Николићу. Пуно среће младом ствараоцу желим. Коментар испод "Stevo" је одличан.
Stevo
Kafancina i veliki HD televizor! Autenticna slika Balkana azijatske kulturne vokacije! Genijalno! Svet koji status i samopouzdanje ne grade na marljivosti i zaslugama, nego dobrom dupetu, nevaspitanju... Postoje i drugi, vredni i casni, ali bez uticaja na oblikovanje drustva, potpuno anonimni po sopstvenom izboru. Svetlo i mrak ne idu skupa.
Živojin Dacić
. . . potpuno neprihvatljiva, neodgovorna i infantilna formulacija, izmedju ostalog, da se radi o možda nekakvim individuama koje P. Lazic arogantno uobraženjacki predstavlja kao ..." rulju koja se pretvara u krvožedni čopor" ! Mozda je P. Lazic uspesan (valjda) pozorisni reditelj, ali je njegov clanak vise nego neprihvatljiv. . .
potpuno pogresno
knjizevnost brane scepanovica nije lokalnog karaktera niti namene;on pise o coveku kao bicu a ne o srbinu ili kinezu... videti u njegovoj literaturi samo srpski palanacki duh jeste palanacko samo po sebi...
Pedja
Ne bih se složio sa tobom Laziću. Zašto Srbima tako lako pripisuješ one najgore osobine koje mogu biti svojstvene svim ljudima na kugli zemaljskoj? Ti kažeš: "Pojedinac koji pokuša da se izdvoji iz mase, a onda postane crvena krpa za rulju koja se pretvori u krvožedni čopor-to je moj doživljaj naše palanke". Zar ovo nije toliko puta vidjeno i kod Engleza, Nemaca, Amerikanaca? Zašto misliš da je ovo isključivo osobina nas Balkanaca ili Srba?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља