ПАРИЗ - Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске се 1. јануара 1973. званично придружило Европској заједници – данашњој ЕУ, „с фанфарама” после десет година огорчених преговора, али британско јавно мњење већ је изгледало невољно да се одрекне „хиљаду година своје историје”.
Тадашња влада Конзервативаца желела је да помпезно обележи тај тренутак који је премијер Едвард Хит, горљиви Европљанин и „мотор” доласка до чланства, описао као „веома дирљив”.
Десетак дана, током фестивала под називом „Фанфаре за Европу”, 300 спортских и приредби културе широм земље славило је девет земаља – укупно чланство тада проширене Европске заједнице.
Селекција фудбалера три земље – Данска и Ирска су се тада такође придружиле ЕЕЗ, играла је против тима играча из шест осталих држава-чланица, уз победу новајлија са 2:0.
Италија је за изложбу позајмила Микеланђела, а Холандија Рембранта. Једини је Лувр ;одбио да дозволи Мона Лизи да оде у посету преко Ламанша.
Уочи „Дана Д”, штампа је посветила насловне странице том догађају који за „Сандеј тајмс” завршавао „поглавље хиљаду година историје Британаца” што ће, тумачио је „Сандеј телеграф”, „касније бити одлучујуће за британску историју, више него битке код Хестингса или Ватерлоа”.
У хумористичком тону је било много препоруке становницима Острва како се „суочити” с „континенталцима”.
„Дејли мејл” је посебно упозоравао своје читаоце на употребу популарних британских израза који би могли „шокирати” становнике осталих осам земаља, писао је тада АФП, помињући термине које би посебно Французи могли схватити као увредљиве.
Најборбенији противници европске идеје организовали су свој последњи наступ 31. децембра, када је уз звук гајди, 500 противника у дефилеу под бакљама дошло пред Вестминстерску палату у којој заседа Парламент.
Дан касније, 2. јануара, свечано је приређена „европска” вечера за 258 људи коју је организовао Британски савет европског покрета у палати Хемптон корт, бившој краљевској резиденцији.
Сутрадан, краљица Елизабета Друга, принц Филип и премијер Едвард Хит присуствовали су првој великој гала вечери, у Опери Ковент Гарден. Док су долазили, устајалим смећем их је гађало 200 екстремиста националистичке странке Национални фронт.
АФП је тада описао јавно мњење као „колебљиво” и „дубоко подељено”. О чланству је одлучено 1972. године гласањем у Парламенту, а грађани нису консултовани на референдуму, за разлику од друге две тада нове чланице – Ирске и Данске, преноси Бета.
Као глас „човека с улице” за АФП је тада у једном лондонском пабу рекао радник штампарије: „Имамо владу која је наша, парламент који изаберемо. Не желимо да нам командује ко зна шта из Брисела. Код нас је све боље него код вас”.
„Сумњиви сте ми (...) Видим како долазите. Удовољавате нам. А онда, кад будемо у вашој крвавој замци, вашем рају за будале, посвађаћете нас с нашим правим пријатељима Американцима, Канађанима, Аустралијанцима. И сви ћете постати комунисти, пропашћемо с вама”, прогнозирао је један шкотски таксиста.
Али тада је један камионџија, такође Шкотланђанин, пресудио: „Волим да идем у Европу. Нарочито у Француску. Тамо се осећам као код куће. Немам поверења у Енглезе”.
Лабуристичка опозиција је тада већ била најавила своју намеру да поново преговара о уговору о приступању. Њен лидер Харолд Вилсон оптужио је Владу да је „абдицирала” од одговорности пред властима у Бриселу.
Када је Вилсон дошао на власт и добио обнову преговора, организовао је 1975. први референдум о останку Велике Британије у ЕЕЗ. „Да” је победило са 67 одсто гласова.
Четрдесет и једну годину касније, 23. јуна 2016. године, Британци су са 51,9 одсто гласали за излазак из ЕУ. Брегзит ће потопити Уједињено Краљевство у низ криза пре практичног изласка 31. јануара 2020, а коначни крај учешћа на јединственом тржишту уз слободу кретања је у поноћ, 31. децембра.
