Суботица – Јелена и Стеван Човић кажу да су могли да буду просечни родитељи у трци за новцем који се труде да уштеде како би отишли с децом на летовање. Њихов син Алекса у потпуности им је променио такву перспективу живота. Након што су га усвојили, у почетку је све било добро. Убрзо су приметили да почиње да заостаје у развоју, да се појављују проблеми и након дугих месеци неизвесности у којима се његово стање рапидно погоршавало, а лекари један по један дизали руке од њиховог детета, анализом крви коју су послали у САД утврђено је да болује од Батенове болести. Ни одласци у Кину на терапије нису давали резултате и Алекса је преминуо пре три године.
„Када смо га изгубили, било нам је тешко, али смо знали да нећемо да то прође тако да је он живео и да га више нема. Желели смо да створимо нешто што ће бити његова оставштина”, прича Јелена Човић. Тако је настала „Алексина башта” на улазу у село Љутово, на имању мањем од хектара које је припадало Стевановим родитељима. Мало имање на којем постоји фарма глиста и фарма органских јаја, у плановима Јелене и Стевана је много више – инклузивна фарма на којој ће бити могуће и становање уз подршку.
Настанак ове „Алексине баште” има и своју предисторију, каже Стеван и објашњава да су он и супруга увек радили као предузетници, а када се Алекса разболео, размишљали су о послу који ће им омогућити да у сваком тренутку могу да га прекину и посвете се детету. Тако је настала фарма глиста.
„Из тога смо развили идеју о производњи органских кокошјих јаја и органског поврћа, јер би нам то омогућило да затворимо круг производње. Глистењак би користили у производњи поврћа, глисте могу бити и допунска храна кокама, отпатке од поврћа опет дајемо кокама, све је повезано и нема отпада. Сада смо на другом кораку”, каже Стеван и објашњава да за сада имају око 300 кока чија органска јаја завршавају на пијацама у Београду и Новом Саду. За фарму поврћа недостаје им више радне снаге, међутим, финансијска страна приче важна је само због тога што, иако је ова фарма свој живот почела уз помоћ новца добијеног на пројектима, они желе да она временом постане самостална и независна од пројектног финансирања.
„Позадина целе приче је да то буде социјално предузеће које још не постоји законски, али постоји у нашим главама. Сав профит би користили за наше радионице за особе са инвалидитетом и за децу из основних и средњих школа да их учимо здравој исхрани, екологији. Када се Алекса разболео, ушли смо у тај свет родитеља деце са инвалидитетом, међусобно се повезали и схватили да је огроман проблем, поред свих свакодневних проблема са којима се суочавају, и питање шта ће бити са мојим дететом када мене више не буде. То су особе које су углавном врло тешко запошљиве, јер је изазов наћи предузетника спремног да издвоји за радника који не може да ради у пуном капацитету. Тај проблем нас је заинтересовао, и одлучили смо да направимо услове за запошљавање особа са инвалидитетом. Тако имамо идеју о ’Алексином кампу’ као инклузивном кампу где би деца била у природи и учили о здравој производњи хране. У том нашем кампу би био део са бунгаловима за становање уз подршку за особе са инвалидитетом, које би овде на фарми имале и запослење”, објашњава Стеван читаву замисао. За сада, идеја се остварује повремено кроз долазак чланова Удружења „Заједно”, са којима су радили на подизању фарме кока носиља, као и са другим удружењима која окупљају децу са сметњама у развоју и њихове родитеље.
Највише, ипак сарађују са Дневним боравком за одрасла лица са сметњама у развоју, као и са самом „Колевком”, где држе радионице. Јелена је неко време радила као лични пратилац једног дечака, и овог јануара постала је лични пратилац девојчице из „Колевке” која има Даунов синдром. „Видела сам да она има много потенцијала које тамо неће моћи да развије, и почела сам да радим са њом. Овог септембра постали смо и њени хранитељи”, каже Јелена.
Док Јелена и Стеван разговарају, мала осмогодишња девојчица непрестано је око њих, мази се и повремено покушава да учествује у разговору. Јелена и Стеван нису морали да изаберу овај животни пут у којем сваки успех подразумева несразмеран труд и напор, али кажу да одустајање за њих никада није било опција.
„Живот са Алексом у нама је створио љубав и окренутост ка деци са инвалидитетом, постали смо осетљиви на те категорије, јер сам осећала да ми је Алекса утро тај пут”, каже Јелена.
„Могли смо већ да одемо из државе као пола наших другара из гимназије, да живимо лагодније, али то нам се после Алексе чинило празно и као лакши излаз који није имао смисла”, додаје Стеван.
