Пет синова отаџбини одгајила је Станојла с мужем Радичем Радичевићем, опремила и испратила у рат. Отишли су најстарији Павле и Марко, капетани прве класе. За њима Милоје, инжењер и капетан друге класе, за овим Василије, учитељ, и најзад најмлађи Радош.
Од њих петорице са бојишта се вратио најстарији Павле, на боловање да вида ране, а oстала четворица пала су славно, записао је свештеник и писац Милисав Д. Протић Гучанин, па наставља: „Прво је пао Марко, па онда средњи и најмлађи – истог дана. Милоје на Шапцу. Радош на Жаркову, а учитељ Василије од великих ратних напора умро је у Трстенику. Мајка није била те среће ни да јој првенац Павле запали свећу. Аустријанци 1915. у Каони убише и њега, прву и последњу наду Станојлину.”
„Са пет свећа и пананија дошла је да прекади подушја синовима, поређала пет чаша укуване пшенице и извадила пет свећа. Док је поп Урош Оцокољић читао, Станојла је уздисала и до земље се клањала, крстећи се и молећи се Богу. Оно што је за дивљење и пример јунаштва, причао је поп Урош, Станојла је попут Југовића мајке ’и ту мајка тврда срца била, и од себе сузу не пустила’...” Гледали су тај призор аустријски војници, записао је Милоје Радичевић (млађи) „и схватили да никад не могу покорити овај народ, а убијали су невине од Горачића до Каоне и Дубца, неке одвели у Гучу и ту касније обесили”, све то забележено је међу корицама књиге „Драгачевци овенчани Карађорђевом звездом”.
Свећу је мајка запалила и пананију припремила и за сина Милоја, истакнутог социјалисту, који је у Каону и села Горњег Драгачева донео те идеје, још као студент технике на Високој школи у Београду. Да су прихваћене показало се на Васкрс 1909, када је у његовом селу основана месна организација Српске социјалдемократске странке, а Милоје на сабор код цркве са социјалистима дошао носећи црвени барјак.
Предњачио је и на након што је написао дипломски рад и отишао као резервни официр у Први балкански рат, у коме је писао дневник, али судбина тог Радичевићевог рукописа није позната, док је у Другом балканском рату против Бугара теже рањен у руку и онеспособљен за писање. По дипломирању запослио се у Министарству грађевина Владе Србије, а већ у првој години Великог рата био на командном месту чете у Десетом пешадијском пуку првог позива, као капетан друге класе.
„Био је изузетно храбар као војник и умешан командир своје јединице”, наводи се даље, те да је погинуо у жестоком борбеном окршају код Шапца 1914. године и оста записано да је својим држањем заслужио Златну официрску Карађорђеву звезду са мачевима. Родитељи су његово тело пренели у родно село и ту сахранили.
„Див-јунаке, витезове Карађорђеве звезде са мачевима, највишег одличја ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године, родило је поднебље у коме живе људи који су од давнина познати по ослободилачком духу, радишности, честитости и поштењу. У балканским и Првом светском рату, Драгачевци су масовно учествовали и – гинули: животе је слободи даровало 3.240 ратника. Они су се исказали јунаштвом, а најистакнутији, од којих су неки преживели жестоке ратне окршаје, уврштени су у ову књигу – памћеницу, споменицу, незаборавницу”, пишу Радован М. Маринковић, Ника – Никола Стојић, Јовиша М. Славковић и Зоран Маринковић, аутори књиге „Драгачевци овенчани Карађорђевом звездом”, у издању Библиотеке Општине Лучани.
