После бестселера „Деца зла“, који је за годину и по дана прочитало око 130 хиљада људи, и збирке приповедака „У име народа“, нови роман Миодрага Мајића „Острво пеликана“, у издању „Вулкана“, у фокус смешта млади ромски пар. Идила заљубљених бива убрзо завршена пошто је младић оптужен за обљубу малолетнице, док судија, који га ослобађа, остаје осрамоћен у медијском линчу, као педофил и насилник над правима Рома на поштено суђење. Виши суд доноси нову пресуду и смешта младог човека у затвор, који му доноси само патњу и насиље, баш као и његовој вољеној Ајши. После Ајшиног самоубиства, новинарка жуте штампе, која је због својих текстова постала одговорна за више уништених живота, суочава се са судијиним гневом, али и са сопственим демонима...
Миодраг Мајић судија је Апелационог суда у Београду, докторирао је кривично право специјализујући се за међународно-кривичноправну област, а учествовао је у изради закона у овим областима. Добитник је више награда.
Два позива, правнички и новинарски, који би требало да имају утемељење у истини, чињеницама и одговорности према речима, у вашем роману преокренути су у своје супротности. Како и зашто се то догодило?
Право питање је можда - како и зашто нам се то догодило. Како се догодило то да судијама и новинарима овде више нико не верује? Како смо дошли до тога да су, ако су часни, представници две најчасније професије принуђени да, при сусрету с грађанима, обарају главу? И чему се може надати друштво које сумња у људе задужене за утврђивање истине и њено саопштавање? Роман је у том смислу само уроњен у овдашњу збиљу. Кроз причу о трагедији двоје младих, он сведочи и о трагедији две професије - о истини која нас опомиње да је немогуће дуго заташкавати и не спречавати зло и истовремено се надати да ће оно само од себе нестати. А и ми судије и ви новинари смо предуго ћутањем били саучесници зла. Питање је зашто се онда стално ишчуђавамо, претварајући се да постоје неке друге колеге које нису међу нама, а које су дозволиле да се све ово догоди.
Каже се да мртва уста не говоре, али млада Ромкиња, умрла невина жртва, проговара већ на почетку књиге. Зашто сте јој дали реч и да ли сте некада у судској пракси пожелели да се тако нешто надреално догоди?
Најпре, спадам у оне који нису у тој мери уверени у јасну поделу на „овдашњи” и „тамошњи” свет и у то да су њихова евентуална преплитања нужно надреална. И данас премало знамо о постању, тајни живота и смрти, селидби душе и енергије да бисмо били тако надобудни. А надобудност је у основи свих категоричких судова, па и оног о превласти материје над духом. Но, и да није тако, уверен сам да се ваља потрудити како би се повремено чули и мртви. Не чинимо ли слично увек када се запитамо шта би покојна мајка рекла када бисмо јој предочили неку нашу накану? Или, када као судије, ценимо тежину патњи које је жртви нанео убица? У роману, Ајша је заправо једини прави судија. Мртва, она суди нама који верујемо да смо још увек живи. Ми смо у роману на оптуженичкој клупи, чију неминовност негирамо.
Два главна лика доживљавају велике преображаје. Верујете ли у моћ истинског покајања и у реалности, као и у то да чак и непријатељ може да донесе смирење?
Верујем да измирење с непријатељем увек доноси смирење. У природи измирења је разумевање некога ко је другачији, чак и некога ко нас највише иритира, ког највише не подносимо. Кажу да је оно што код других најтеже прихватамо управо оно у чему препознајемо себе. Зато је покајање једини начин да човек израсте и тако превазиђе лимите које му намеће его. Нарочито данас, када смо у већој или мањој мери сви окренути себи и приземним, егзистенцијалним потребама. Нехуманост друштва у којем проживљавамо овај чудни век чини да, чак и када смо уверени у исправност, чинимо нељудска дела. Говоримо зло о људима, окрећемо главу од патње која је свуда око нас, прескачемо убијене у тржним центрима у потрази за бољим комадима јунетине... Зато би сваки дан ваљало почети покајањем.
Ваше јунаке карактерише снажна подсвест, они много сањају и имају симболичне визије. Постоји ли утеха да злочинце бар мучи савест, ако и не одговарају пред законом?
Из искуства ми је познато да већину људи мучи савест. Чак и оне које сматрамо најудаљенијима од Бога и које називамо злочинцима. Само су механизми анестезирања савести различити. Обично су то рационализације - морао сам јер је то мој вековни непријатељ, неко ко би убио мене да ја нисам њега, неко ко ми је затро породицу, неко ко је и сам злочинац… Природна тежња човека је да очува тај баланс у себи, а овај бива најозбиљније нарушен када се чини зло. У покушају очувања чистоте душе, будисти иду тако далеко да пазе да случајно не згазе инсекта. Али савремена цивилизација нас учи да је све дозвољено како би Мамон био намирен. Зато су ту компензације. Међутим, не треба живети у заблуди да се све ово дешава само у свету оних које називамо зликовцима. Исте механизме покрећу и они који себе сматрају исправнима, људи са ове стране закона, а међу њима су и многи који законе доносе и примењују. Тако поменуте колеге ћуте и пристају на издају професије и морала, оправдавајући сопствене поступке тиме што имају децу, као да их други који то не чине немају! То ипак значи да их мучи савест. А савест је најгори тиранин. Када предуго мучи, то се обично завршава лоше по човека. Зато већина покушава да завара тог судију у себи.
С једне стране, ова прича указује на апсурд судбине, али са друге, говори о суровој логици живота да онога који пада треба још и гурнути. Да ли се негде те ствари укрштају?
Укрштају се у новодобном човеку, шрафу те застрашујуће орвеловске конструкције, у појединцу који прихвата да буде полуга система какав год он био, извршиоцу који, под његовим окриљем и заштитом, лакше шаље припаднике сопствене врсте у пургаторијум. Тако је настао Аушвиц, тако смо добили гулаге, голе отоке, чистке… Тако и данас, на миг императора, одсецамо једни другима главе у медијској арени. Гадна времена рађају гадно у људима, на површину избија анимална природа и потреба да се за опстанак бори не као човек већ као звер. Зато је задатак свих да се боримо за хуманије, поштеније доба.
Ваш судија је вођен људским резоном када пресуђује члану мањинске заједнице. Јесу ли такви чланови друштва често „монете за поткусуривање“?
Нажалост, они су то редовно. Између осталог, роман покушава да натера читаоца на преиспитивање. Да се запита и замисли, што најређе радимо. Опредељујемо се на основу твита, судимо на основу наслова, руководе нас утисци и симпатије... А у зависности од положаја у хијерархији у ланцу исхране, наши потези могу утицати на судбине милиона! Зато је потребно застати и размислити, није ли и оно што чиним у уверењу да је реч о корисном делу, заправо пут у пакао за онога којем је „лек” намењен. Радује ме што су многи моји читаоци препознали ову поруку и што је једно од најчешћих писама које добијам оно садржине: хвала Вам што сте ме променили!
