Опозициона сцена је од углавном либералнe и грађанске скренула ка десници. Расуло грађанске опозиције и конфузија око бојкота су још јаче потенцирали чињеницу да то није пут којим се може конкурисати актуелној коалицији СНС– СПС. Без патриотског елемента у политици и са ведетама либералних бораца против свега националног и традиционалног у својим редовима грађанска опозиција коју репрезентује Ђилас је спала на ниске гране – на неколико процената подршке у овом моменту (и поред значајних финансијских и медијских ресурса). Утисак да без подршке традиционалиста и деснице нема успеха на изборима појачава и чињеница да су Мила Ђукановића пресудно поразиле православне литије са јаким националним (српским) набојем.

Слабљење подршке евроинтеграцијама и јачање традиционалних и национално обојених ставова у јавности није остало непримећено ни код наших политичара и аналитичара. Зато су неки покушали да се убаце у ту десну причу и да са тих позиција угрозе за сада неприкосновеног Вучића. Класичан пример тог и таквог конвертита је Саша Радуловић који је до пре неколико година био прозападни либерални политичар који је настојао да постане нови Динкић. Но како се та и таква политика показала као ћорсокак на изборима Радуловић је окренуо ћурак наопако. Сада Радуле 2.0 изгледа сасвим другачији – антиглобалиста, антиевропејац који кокетира са антиваксерима, аутохтонистима и другим маргиналним групама који доживљавају експлозиван раст у време короне. Како то да он који није аутентична десница добија подршку десне публике а они који су све време заступали те ставове остају на маргини. Зато што Радуловић има инфраструктуру и што је професионални политичар док су они маргиналци без ресурса и аматери без довољно знања и политичког искуства. Он има ресурсе, има тим а и као неко ко је довољно дуго у политици и при томе је „англосаксонска школа”, зна како и да им „украде” гласаче. Притом Радуловића бије глас да је чудак ког нико озбиљно не схвата од професионалаца и власти и опозиције он је без ометања могао да делује на алт-рајт политичком делу спектра (антимигрантски, антиваксерски и евроскептични оријентисан).

Други пример „новог десничара” је Млађан Ђорђевић који је у јавности познат као некадашњи Тадићев саветник и Ђиласов кум. Он је до сада био политички оперативац који је задужен за рад са националистима и православним круговима а сад је одлучио да се окуша и у политици „директно”. Како смо рекли грађанска опозиција је доживела дебакл на изборима (како бојкоташи тако и они који су бојкотовали бојкот) и то је вероватно потакло Млађу да уђе у политичку арену и да се отворено бори за десне гласове где очигледно нема озбиљне конкуренције.

Супротан пример је Бошко Обрадовић који је имао шансу да буде кључни човек српске деснице (после „пензионисања” Шешеља коме је остало да буде политички шоумен) који је од десничара ушао у грађанску Ђиласову екипу и ту „нестао у акцији”. Њега је Ђилас буквално искористио за своје тактичке циљеве провокације, одвојио га од десног окружења и на крају га потрошеног  одбацио. Сада „експерти” београдске чаршије тврде да је Млађа одлучио да заузме место Бошка или да одигра оно што је он требало да уради. Дилема кафанских аналитичара да ли је он то урадио у договору са Ђиласом или самостално небитна је у односу на питање какав ће резултат имати његово „десничарење”.

Млађа је за разлику од Радула који је кренуо у алт-рајт воде наступио као класични српски десничар из деведесетих (Косово, Црква и Русија) који напада актуелну власт да је издала или да ће издати Косово. Многи му који се баве политиком професионално не дају велике шансе. Уколико би остао само на тој причи вероватно су и у праву. Но, он је ипак показао и неке нове елементе политичке агенде на десници. Пре свега то је еколошка кампања како стране рударске компаније загађују или ће загађивати околину (Кинези у Бору и Рио Тинто у околини Лознице) а да власт ништа не чини тим поводом. Осим тога његов интернет профил који гаји личан и хуморан однос звучи другачије од других. Провокацијама је успео да на себе навуче политичаре власти и провладине медије па је у протеклих пар недеља постао главна звезда опозиционе сцене. Колико ће политички профитирати од напада који долазе од стране власти кључно је питање његове политичке будућности.

Политички аналитичар