четвртак, 21.01.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 29.12.2020. у 15:46 Александра Мијалковић
НЕ САМО О ПОСЛУ: Зоран Стојановић

Гитаром спојио Балкан и Лисабон

Гитариста, који је у Португал отишао пре четврт века, због пандемије се с породицом вратио у Београд и многе одушевио наступима с Иваном Босиљчићем и Божом Врећом
Зоран Стојановић (Фотографије Илија Пејоски)

Недавно су Београђани на једном од ретких концерата ове сезоне имали прилику да уживо чују Зорана Стојановића, виртуоза класичне гитаре и композитора међународне репутације. Ове јесени наступао је с Иваном Босиљчићем и Божом Врећом. Већ две и по деценије Зоран живи и ради у Португалу, али је одлучио да пандемију преброди у домовини, уз породицу и пријатеље.

– Љубав према музици и животни сплет околности су ме пре 25 година одвели у Португал. Данас мислим да то није била пука случајност, већ отварање једног великог и значајног пута, који ме је и у професионалном и у приватном животу значајно уздигао – каже Зоран.

Нови дом

У јеку турбулентних деведесетих, као млади уметник трагао је за новим духовним и стваралачким просторима, не желећи да се омеђи границама у којима је одрастао и које су се, како примећује, лагано губиле у жару овдашњих суседских неспоразума. Тада је добио позив од пријатеља, породице Видић, да их посети у популарној туристичкој регији Алгарве, на југу Португала, у градићу Карвоеиро.

– Ту сам се заљубио у раскошну природу, хоризонт Атлантског океана и тамошње људе. Све то је оставило трајни печат не само на моју духовност, већ и на мој музички изражај. Одлучио сам да ми тамо буде нови дом. У Португалу сам кренуо од почетка, од тога да учим језик, радио сам у две музичке школе, као и у интернационалној школи, где сам предавао класичну гитару. Упијао сам звуке и културу Иберијског полуострва. Велику подршку тих година дала ми је и тадашња животна сапутница, сликарка Јелена Доросев, с којом сам заједно кренуо у португалску авантуру – прича наш саговорник.

 У новој средини је открио фадо, као чист португалски музички израз. Упознавао га је кроз сарадњу с једним од изворних уметника и гитариста, Рајмондом Сеишашом. Он је био, истиче Зоран, његов „фадо гуру”. Онда је уследила и сарадња с Паолом Соарешом, гитаристом и композитором, а ускоро је постао део пратеће групе португалске диве светског гласа Дулсе Понтеш. Данас сарађује с бројним португалским музичарима, али ниједног тренутка није изгубио контакт с изворном музиком Србије и Балкана, напротив. Тако је дошао на идеју да сагради „музички мост” између двеју култура.

– Успео сам да спојим наше и португалске уметнике: за сада их је осморо, троје музичара из Португала и пет из Србије, који би изводили ауторске, али и популарне композиције Иберијског полуострва и Балкана. Екипа је већ оформљена и ускоро ћемо обелоданити која су то имена и какви су нам планови – каже Зоран.

Пандемија је зауставила остварење многих започетих пројеката и планираних концерата.

– У првом таласу смо се понадали да ћемо премостити заустављање целог света, али након неколико месеци желели смо да будемо ближе родитељима и фамилији. Тако смо у јуну спаковали кофере, закључали врата нашег португалског дома и дошли у Србију – прича Зоран.

Са ученицима а данашњим сарадницима Владимиром Лубардићем лево и Гораном Ковачићем

Његовим повратком у домовину у кратком року су се обновиле многе везе, приватне и професионалне.

– Иако нисмо прекидали контакт, обрадовало ме је то што сам од првог дана могао да разменим идеје и емоције с мојим ученицима и драгим пријатељима из света музике. Тако је врло брзо уследио и позив Горана Ковачића да учествујем у снимању спота Јелене Томашевић, а затим је клупко нагло кренуло да се одмотава. Нашао сам се у сјајној тројци музичара, који су део пројекта Ивана Босиљчића „Наше вече”, а потом је уследио и наступ с Божом Врећом код Зорана Кесића. И неке дуго очекиване прилике да компонујем за драге извођаче управо се слажу и спроводе у дело – открива Зоран, који је мајстор класичне гитаре, али и композитор који се успешно опробао у више музичких жанрова. Његов опус обухвата класичне, али и популарне композиције, фадо и, оно што најдраже помиње, музику за децу.

У име љубави

Признаје и да је у више наврата планирао наступе у Србији, али се некако дешавало да се они стално одлажу за друга времена, случајно или намерно.

– И ево, некако ми се чини да је управо ово моје дуже задржавање у Србији, мада непланирано, створило услов да и овде представим своје можда најзначајније музичко-балетско дело „У име љубави”. Овај пројекат је спојио три млада музичара: виолинисткињу Јелену Димитријевић, обоисту Милана Јанковића и пијанисткињу Ружицу Гојковић, али корона је померила заказане термине наступа – каже Зоран.

Оригинално сценско дело „У име љубави” премијерно је изведено у Португалу 2008. године. Уз музички трио наступали су и два балетска пара, лирска певачица и наратор. У септембру 2010. је део овог дела, под називом „Валцер за Стевана”, балетски ансамбл „Ривијера” из Швајцарске извео на балетској гала вечери у Ројал колеџу у Лондону.

Зоран најављује да ради и на оживљавању грађе за музичко-поетски опус који спрема већ десетак година заједно с пријатељицом из детињства, песникињом Јеленом Стојсављевић.

Слободно време, признаје, другачије проводи у Португалу и у Србији.

– Клима има велики утицај на то да људи у Португалу проводе доста времена крај океана и у природи, па сам и ја стекао ту навику. Такође се редовно бавим спортом, јер је за музичаре важно да због много сати седења током снимања буду у атлетској форми. Након доласка у Србију трудио сам се да ту форму одржим. Спортом се најинтензивније бавим у родном Трстенику, јер тамо ми је најтеже да утрошим силне калорије које унесем захваљујући кувању моје мајке Мице, која ми испуњава све кулинарске жеље. А добро зна моју слабост према домаћој српској кухињи, мада волим и португалску, нарочито рибу и плодове мора. Тако покушава да надокнади све оне године наше раздвојености – признаје Зоран.

Море је море, бакалар је бакалар, али ништа без маминих пита и сарми.

Почетак у Ћуприји

У Трстенику нисам имао могућности да нађем учитеља класичне гитаре, али смо стицајем околности у Ћуприји дошли до пионира српске класичне гитаре Драгослава Николића, који је студије завршио на академији „Санта Чечилија” у Риму. Почео сам код њега да похађам часове гитаре, при Школи за младе музичке таленте у Ћуприји. Потом сам кренуо у музичку школу „Јосип Славенски” у Београду, на одсеку класичне гитаре код професора Наде Кондић и Уроша Дојчиновића, потом у музичку школу „Стеван Мокрањац” у Краљеву. По завршетку школовања предавао сам класичну гитару у музичкој школи „Јосиф Маринковић” у Београду.

Удри бригу на весеље

Зоранова осмогодишња ћерка Гала обожава музику. Он каже да је свако ко је везан за ову професију радостан кад са својим дететом може да подели искуство и знање стицано деценијама. Гала свира виолину од пете године, има апсолутни слух, течно говори три језика, а почиње да се интересује и за певање.

– Након доласка у Србију позвани смо да учествујемо на дечјем фестивалу „Лира” у Ужицу. На текст мог пријатеља из Трстеника, дечјег писца Милоша Шике Милошевића компоновао сам песму „Удри бригу на весеље”, у чију продукцију су се укључили Владимир Лубардић и Горан Ковачић. Избор певача је спонтано пао на Галу и она се сјајно показала и у тој улози. Наравно да је Гала инспирација за мој почетак бављења музиком за децу, а резултат су два албума објављена у Португалу. Наредних месеци планирам да објавим нове песме на текстове наших аутора, а на позив позоришта у Трстенику компоновао сам музику за представу „Како је побеђен страшни разбојник Балачко”, чија је премијера била у октобру, а до сада је већ добила седам награда – прича Стојановић.

Фадо и наши звуци

Сличности између Србије и Португала не налазим само на музичкој сцени. Обе земље имају приближно исти број становника, Лисабон је по броју становника као Београд, а у оба ова града можете наћи и оно што најмање очекујете, рецимо у српској престоници можете чути музичаре који свирају и певају фадо, а у португалској добар дувачки оркестар који до детаља тачно изводи познате нумере из филмова Емира Кустурице. Због истог темперамента људи и важности породичних односа у обе земље музика је важан сегмент свакодневног живота око кога се наши народи окупљају.

Коментари1
a5774
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragana
Bravo za mog školskog! Želim ti bogat život, kao što je tvoja duša! Svi smo ponosni na tebe!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

logo

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља