Професор Александар Николић је 1999. године о странцима у нашој кошарци рекао: – Све ми то личи на неку, да кажем „харлемијаду”. Дође човек на утакмицу или две да  погледа атрактивне странце и више га нема! Људи долазе на спортске, наравно и кошаркашке утакмице  да би гледали своје играче. Земљаке. Осим тога, постоји велика опасност да се у клубовима потпуно запостави рад са младима и све карте баце на довођење играча са стране. Странци нам апсолутно нису потребни, могу само да коче напредак. Морамо се ослонити на наше снаге. Талената, хвала Богу има још увек довољно. Да ли ћемо задржати садашње позиције, искључиво зависи од нас самих, односно од квалитета рада.

Професор Александар Николић је уз Бору Станковића, Радомира Шапера и Небојшу Поповића, један од стваралаца  југословенске, а касније српске кошарке. Несебично је делио своје знање  и учио играче и тренере. Светски познати тренери  Тањевић, Маљковић и Обрадовић  су узимали за свога саветника само Александра Николића.

Моја генерација памти да се Кошаркашки савез Југославије налазио у трособном стану у Цетињској улици. Председник савеза је био професор Радомир Шапер. У канцеларији у том стану је била Соња Младеновић и  још неке две друге жене. Економ  је био Драгче Веланац, а магацин са дресовима, патикама и лоптама је био у подруму. Данас је Кошаркашки савез Србије  смештен у велелепном здању у Сазоновој улици. Запослених у савезу је око 30.

У Кошаркашком савезу је некада постојао Стручни савет (укинут 2007). Сачињавали су га  најбољи, искусни тренери који  су доносили кључне одлуке о развоју играча и кошарке. Тренутно  сваки тим испод 16 и 18 година у кошаркашкој  лиги Србије може имати по два играча из иностранства. То се  годинама користи за развој младих кошаркаша из  земаља Африке, Грузије, Француске… Интересантно би било да сазнамо ко је донео такву одлуку и какве користи има кошаркашка репрезентација Србије од развоја страних младих кошаркаша у нашим клубовима. Молим председника Олимпијског комитета Србије, трофејног тренера Божидара Маљковића да покрене ово питање. Годинама већ Американке играју за женску репрезентацију Србије. Ако овако наставимо иста ситуација ће бити и у мушкој кошарци.

Бора Станковић  је 2006. године рекао:

– Кошаркашка организација мора да се окрене стручном раду и да се бави одгајањем и развојем нових талената и играча. Нама су успеси националног тима створили кошарку. Не мора нама да буде циљ  освајање  Светског првенства, али мора стварање нове екипе, нових младих играча, да се ствара дух репрезентације, да играње у тиму не буде само средство за долазак до иностраног аранжмана, већ да то буде највиши циљ сваког играча. Превише смо се окренули стварима које су нужне, као што су маркетинг, ТВ права, стварање новца... Репрезентација мора да буде брига целе организације. Постало је примарно учешће у међународним такмичењима и оно је важније од домаћег шампионата и стварања играча. Са јаким домаћим првенством створили бисмо нове центре или ојачали постојеће. Савез је током ових година изгубио ауторитет. Не могу клубови сами да одлучују где ће играти. Клубови  су чланови КСС-а, тамо постоји руководство које мора да води. Савез, а не клубови, мора да одлучује, али у договору. Ако се мишљења не слажу, савез одлучује. Домаће првенство мора да буде највећи циљ сваког клуба. После тога иду међународна такмичења. Потребно је време и људи који ће волети кошарку. Некада, ми нисмо били професионалци, али смо радили као професионалци. Сваки слободан тренутак изван радног времена био је посвећен кошарци – завршио је Станковић.

Тренутно у Црвеној звезди игра седам играча из иностранства, а у Партизану шест, чак и Борац из легендарног кошаркашког Чачка има два Американца.  Mega Soccerbet   је приватан клуб и бави се развојем домаћих и иностраних младих кошаркаша које успешно продају. Неизмерно им хвала за Николу Јокића.

Партизан и Црвена звезда имају  целокупну клупску организацију, али повремено траже новчану помоћ од државе Србије. Шта је нама свима циљ? Што бољи резултати кошаркашке репрезентације Србије. Клуб који тражи помоћ државе мора имати на првом месту  кошаркашку репрезентацију и углед Србије у свету. Са шест или седам иностраних играча у тиму далеко смо од стварања добре репрезентације.

Проблем је и да ли тренер може да препозна талентованог и паметног кошаркаша. Подсетимо се како је текао развојни пут петорице наших најбољих играча. Теодосић је из ваљевског Студента дошао у ФМП Железник, а одатле на позајмицу играо у Борцу.  Касније је отишао у Олимпијакос, а одатле у ЦСКА.

Немања Бјелица је био у Партизановом јуниорском тиму који је цео распуштен. Бјелица је онда отишао у Аустрију,  да би га Светислав Пешић приметио и довео у Црвену звезду.

Богдановић је како то тренери кажу „делио минутажу” са Вестерманом. На нашу и Богданову срећу Вестерман се повредио, па је Богдановић морао да игра од 35 до 40 минута (играч се постаје играњем, а не седењем на  клупи).

Никола Јокић је успешно изведен пројекат КК Меге. Пустили су Николу да игра без измене, да на утакмицама дрибла, додаје, шутира чак и тројке, једноставно да се игра кошарке.

Сада се  из Грчке појавио Алексеј Пакушевски, млад момак који може бити „One man band”. Може играти на свим местима у тиму. Свет одавно није видео такав таленат.

 Ако се Србија на олимпијским играма или првенству света појави са ових пет ванземаљаца бориће се са Американцима за прво место. И опет ће сви бити презадовољни. Али шта ако из неког разлога ових пет генијалаца не буду могли да играју? Можемо то гледати и на други начин. Теодосић ће наредне године имати 34, а Бјелица 33 године.

Због тога нашој кошарци нису потребни странци, него неки нови клинци!

Некадашњи кошаркаш београдског Радничког и репрезентативац Југославије