На питање да ли се у 2020. години, у којој смо због пандемије живели мање-више изоловано, више читало, већина ће одговорити негативно и рећи да су књиге читали они који су их читали и раније. То је можда тачно, али је одговор на постављено питање ипак – да, јер су они који су читали и раније сада читали много више. А имали су и добар избор, јер су се издавачи борили да одрже продукцију. Подједнаку похвалу заслужују и преводиоци, никад довољно вредновани у овој средини, захваљујући којима до нас стижу најбоље књиге из светске продукције, враћајући нам веру у књижевно стваралаштво коју бисмо, у релативно малој књижевној средини, лако могли изгубити.
Друго питање везано за 2020. годину, из очаја постављено толико пута на друштвеним мрежама, тиче се одласка уметника. Шта је ово, питали су се многи после сваке нове вести о нечијој смрти а било их је превише: Бранимир Шћепановић, Миодраг Матицки, Драган Колунџија, Коља Мићевић, Милутин Петровић, Исидора Жебељан, Миодраг Сибиновић, Велизар Крстић, Љубиша Ђурић, Љиљана Блажеска, Светозар Тоза Обрадовић, Даринка Матић Маровић, Горан Паскаљевић, Мића Милошевић, Вук Торбица, Неда Арнерић, Иван Бекјарев, Боривоје Кандић, Тихомир Арсић, Десимир Станојевић, Миша Алексић, Исидора Бјелица... Сувише дугачак списак да би сви могли бити поменути.
Иако сви мање-више имамо свест о томе да је Иво Андрић био у праву кад је рекао да „смрт не чека нико одвећ дуго”, често смо остајали затечени пред овим црним стампедом који се није односио само на српске уметнике него и на оне у региону (Мустафа Надаревић, Перо Квргић, Шпиро Губерина, Крунослав Слабинац, Рајко Дујмић...) и у свету (Џон ле Каре, Роналд Харвуд Енио Мориконе, Кшиштоф Пендерецки, Јиржи Менцл, Алан Паркер, Кирк Даглас, Шон Конери, Мишел Пиколи, Клод Брасер, Дајана Риг, Литл Ричард, Питер Грин, Жилијет Греко, Рика Зараи...).
Све се дешавало таквом брзином да је тешко било и забележити све те одласке. Док смо се ми овде опраштали од Горана Паскаљевића, у Француској је преминуо писац Дени Тилинак, нашим читаоцима познат по књизи „Речник заљубљеника у Француску”. Пре тога, умро је и песник и дипломата либанског порекла Салах Стетије, добитник награде „Златни кључ Смедерева” 2007. године. Код нас је остало незабележено да је умро и француски писац Жан Распај, који је у свом роману „Табор светаца” још далеке 1973. године предвидео оно што имамо данас – масовни долазак миграната из Африке у Европу, због чега је иначе остао без места у француској академији.
И док осећамо стрепњу пред 2021. годином, устежући се да изговарамо уобичајене фразе да не бисмо звучали помало будаласто у оваквој ситуацији – мада ништа мање будаласто нисмо звучали ни када смо их изговарали аутоматски свих ранијих година, при чему су те жеље ипак биле проткане ентузијазмом који би се често и сам од себе упалио и светлуцао у општем шаренилу и буци – можемо само да пожелимо да у 2021. буде мање умирања, а више читања. Они који читају су увек у предности, јер се сви одговори о овом свету налазе – у књигама!
