Ексклузивно за „Магазин”

Када кажемо Северни пол, обично су прве асоцијације Деда Мраз, ирваси и Ескими. Имао сам ту ретку част да једно време радим недалеко од северног поларног круга, као један од малобројних Срба, заправо један од малобројних странаца који су имали прилику да виде овај чудесни далеки део света. Деда Мраза нисам срео, северни јелен је домаћа животиња која ће појести јабуку из ваших руку, а Ескими су само један од 40 и више народа који живе на северу Русије.

Понуду за посао одмах сам прихватио, јер Север је на свој начин привлачан па и романтичан, и несвакидашњи и за Русе, а камоли за странце. Дошао сам кад је температура била -35 степени Целзијуса, а убрзо сам осетио и -50 степени. Север је врло опасан, суров, али изазован. Не можеш да га мрзиш, јер хладноћа заправо прија. То не може ни да се опише. Лето је кратак и тежак период године када је реч о кретању, јер је мало путева којим се крећемо, тешко се дише од влаге, ваздух је пун комараца и мушица. Максималне температуре лети нису високе, 25 степени у просеку, али то је тундра, мочварно земљиште. Зими је дебљина леда на рекама и до три метра, па се реке обично користе као зимски путеви. Тамо где се не може проћи лети – иде се зими.

Радовао сам се одласку, јер сам мислио да ћу напокон видети уживо егзотичне Ескиме, а онда сам сазнао да тамо живи чак више од 40 народа које као мањинске признаје Руска Федерација. Међу њима су, осим Ескима, и Алеути, Јакути, Алтајци, Коми, Чукчи, Манси, Ненци, Нанајци, Корјаци, Јукагири. Како ми је речено, остало је свега око 50.000 припадника северних народа који још живе по селима и насеобинама, на традиционални номадски начин. Низак је наталитет, а и сурови услови живота узимају свој данак, па се млади селе у градове до којих су дошли путеви, железница, електрика, топла и хладна вода, гас.

Радио сам у Јамало-ненетској аутономној области (јамал значи „крај земље”) и имао прилику да сретнем Ненце и Ханте, народ за који је карактеристична монголоидна физиономија: лице широко у пределу слепоочница, уске очи, мали нос. Клима и начин живота остављају трагове на њиховим лицима: у породици коју сам упознао, мислио сам да муж и жена имају више од 45 година, а они су имали 28 и 31. На столу је чај од трава које су сакупили преко лета, чорба од јелена, танко нарезано замрзнуто сирово јеленско месо посуто морском сољу и ренданим белим луком и риба.

Сувенири од рогова

Северни народи практикују шаманизам, али од 19. века полако прелазе у православну веру, па сада има и једних и других, као и атеиста.

Обичај је, рецимо, да кад девојчица напуни седам година и буде спремна за полазак у школу на поклон добије оковратник од лисице, а дечаци нешто од ловачког или риболовачког прибора, најчешће нож с футролом обложеном крзном јелена. Када се роди дете у породици која се придржава традиције, дарују му јелена и шатор. Шатор јер је то основна ствар која човеку на северу може да сачува живот, а јелен („онај који даје живот”) да се умножи стадо док дете не достигне пунолетство.

Северни јелен је тамо главна домаћа животиња, а главни извор прихода је „јеленоводство” (као сточарство код нас), јер се од ове животиње добија млеко, месо и крзно за одећу и обућу. Рогови се такође продају у великим градовима, пошто се од њих праве скупоцени сувенири. У овој области налазе се највећа крда северних јелена у Русији.

Мушкарци иду у отворену тундру у лов на неколико месеци, чак и на читаву годину и тада се крећу на скијама, које су дуже и шире него оне за које ми знамо, да не би пропали кроз танак лед у топлијем периоду године. Са собом носе шатор на расклапање и фурунче, огрев и основне намирнице и све то возе на санкама које вуку пси. За разлику од наших ловаца који иду у групама, они су „вукови самотњаци”, упрежу санке и одлазе сами, а код куће остављају жену и децу.

Имао сам прилике да видим и трке јелена, које су одржане на Ускрс (поклапа се с нашим датумом). Трка је била на замрзнутом језеру, жене су биле ту с децом да подрже своје мушкарце, да их нахране и напоје врућим чајем. Било је необично и колоритно, јер су сви били у традиционалним костимима. Жене су тамо одевене у неку врсту мантила који личи на огртач с рукавима из два дела, спољашњег и унутрашњег, без закопчавања, и он држи добро топлоту и лако се скида при уласку у шатор. Прави се од јеленског крзна, као и обућа, унти-чизме које се праве искључиво од делова крзна с ногу јелена.

Тмурно време, веселе фасаде

Русија се брине за своје северне народе јер они ишчезавају и зато добијају различите повластице и повољности за школовање деце, при запошљавању, плаћању пореза, покретању бизниса. За њих је бављење ловом и риболовом бесплатно, а народима који насељавају северно подручје на обали Тихог океана дозвољен је и лов на китове.

Сви они имају сопствене дијалекте. Староседеоци причају на свом језику, што сам приметио гостујући у једној породици где бакица уопште није знала руски, остали углавном одмах прелазе на овај језик уколико га и посетилац говори.

Као и у нордијским земљама и овде је мали број сунчаних дана, време је суморно, и зато су људи повремено депресивни. Да би поправили расположење и изборили се с депресијом, северњаци украшавају одећу и обућу јарким бојама, а фасаде зграда обложене су плочама веселих боја.

Инжењер заљубљен у бициклизам и фотографију

Иван Ђорђевић је рођени Крушевљанин, који је после студија у Нишу, с 42 године отишао у Русију. Ту је прво радио на изградњи стамбеног комплекса у Јекатеринбургу, а потом и на изградњи централног стадиона у оквиру припрема за мундијал. Самара је био следећи ангажман, а на обали најлепше и највеће реке Волге радио је станице који служе као потпора за транспорт нафте, а потом исти тај посао на тромеђи Русије, Украјине и Белорусије, када му је предложено да оде на север.

Питамо га да ли је видео поларну светлост, јер је нема на фотографијама које је послао за „Магазин”. Одговара да јесте видео тај несвакидашњи феномен. „Постоје две врсте поларне светлости (у Русији се зове северно сијање), ја сам видео ону која је ишарана по целом небу, али нажалост нисам успео да је фотографишем.”

У слободно време са супругом Људмилом обилази такозвани Златни прстен, круг око Москве који обухвата осам најстаријих градова у Русији. „До сада смо видели пет, остала су још три”, каже и додаје да „ужива у лепоти места у којима је почела историја ове велике земље и њене државности, као и цркава које су корен руског православља и културе”.

На позив директорке Удружења за очување руског језика и културе „Руски за све” организована је и изложба његових фотографија. Изабрано је 68 слика из разних крајева Русије, а он је додао само једну – из Србије. На њој су Рајко Павличић из Ниша и његов друг Неша из Књажевца, који су бициклима кренули на пут по Европи, у 66. години, и за два месеца прешли 7.500 километара.

Текст и фотографије Иван Ђорђевић