Београдског глумца Драгана Мићановића публика одавно препознаје по сјајним остварењима у позоришту, на филму и телевизији. Годину 2020. завршава ефектном улогом у бањалучкој серији „Кости”. Његов мистер Грин је побрао многобројне комплименте. Премијерно приказивање „Костију” је завршено, али похвале и даље пристижу са свих страна. У овој серији Николе Пејаковића и Саше Хајдуковића игра хладнокрвног, поквареног Енглеза, лик странца који се бескрупулозно меша у животе људи на Балкану. То је, иначе, серија о нама и о онима који нам кроје живот, о томе да немамо право на избор. Тачније, да нам то право неко стално ускраћује. Питамо га, после емитовања серије „Кости”, може ли себи рећи: „Задовољан сам како сам одиграо ову улогу”.
– Увек мислим да је могло и да може боље – каже Мићановић.
– И после неколико деценија проведених на сцени и испред камере, врло сам самокритичан, верујте ми. У позоришту имам могућност да нешто чиме сам незадовољан следећи пут у глумачкој игри променим, пробам другачије…
Пред камерама је то теже. Глумачки процес је, углавном, краћи и бележи се само тај дан, тај кадар. Нема исправке. Неко је рекао како је гледати „Кости” био мазохизам, не гледати још већи мазохизам – казна за пропуштање најбоље домаће серије у 2020. Мало се и претеривало у покушају да се издигне на ниво српске верзије „Злочина и казне”, како је речено... Али, успех је непорецив. Како је он доживео „Кости”?
– Тешке су судбине главних јунака ове туробне приче. Сурове и мрачне. Али, баш зато што је у себи носила тамне тонове, серија је била и прави глумачки изазов. Добро познавање енглеског језика му је доста помогло у грађењу лика. Три и по године је живео у Лондону... – Свакако. Помогло ми је да изведем ту језичку игру која је публици остала у уху. Како тај лик изговара наше речи, како склапа реченице, ритам говора – то је, извесно, допринело убедљивости. У грађењу лика од самог почетка имао сам „формулу” за његову аутентичност. Све сцене сам могао да замислим у глави, осим можда последње са псима. То је и мене изненадило када сам читао сценарио. У „Костима” све има логичну линију развоја, од баханалија провинцијских политичара, сцена које огољавају корупцију која разједа цело друштво, преко неправде коју од почетка трпе главни јунаци до коначног искупљења за почињене грехе.
Реалност или плод маште? Документарно или имагинарно? У сваком случају, препознатљиво и то је оно што је дало снагу и убедљивост „Костима”. Где би сврстао ову улогу у својој биографији?
Каже, остаће му у лепој успомени, што због људи које је упознао и са којима је радио у Бањалуци, што због реакција на серију, коментара и полемике. Примећујемо, иако је изјавио да жели да снима више комедија, оне га у последње време заобилазе… Он одговара – питањем: – Ко не би волео да се мало весели, насмеје, разгали у овим тешким временима кад нас плаши „невидљиви” вирус, кад нам животе из корена мења корона.
Наш саговорник се екипи „Ургентног центра” придружио од треће сезоне. Да ли је то прст судбине? У овој серији ТВ Б92 игра доктора Алексу Радака, а могао је и сам да буде доктор...
– Мој отац је провео читав свој радни век у болници. Често сам мислио на њега снимајући „Ургентни центар”. Замишљао сам како би мој Злаја реаговао у неким ситуацијама и тако ми је било лакше да прегурам напорна и дуга снимања. У средњој школи ишао сам на смер који је водио ка медицини и могао сам да кренем његовим стопама, али сплет околности ме је одвео у свет сценске уметности. Никада се нисам покајао. Од 1993. године је члан Југословенског драмског позоришта. Играо је у многим великим представама и добио награде „Раша Плаовић”, „Милош Жутић”, три Стеријине награде, осам годишњих награда ЈДП статуете „Миливоје Живановић”...
Коју креацију сматра својим највећим уметничким успехом? Неодлучно одговара: – Можда лик Порције у „Млетачком трговцу”, можда Алсеста у „Мизантропу”, можда неке сцене у Хамлету… Можда то што сам имао ту привилегију да играм Шекспира у изворном облику, на енглеском језику, и у позоришту и на филму. У 2020. нашао се и у друштву холивудских глумца (Семјуел Ел Џексон, Морган Фриман, Салма Хајек, Антонио Бандерас...). У своју биографију је уписао филм „The Hitman’s Wife’s Bodyguard”…
– То је мала комична улога, леп излет у Лондон. Имао сам среће да до сада упознам поприличан број, како их ми зовемо, холивудских звезда, па и оскароваца. Са свима њима је било задовољство радити, што због њихове природности и опуштености, и у кадру и ван њега, што због велике професионалности која иде обавезно уз велику филмску машинерију. Минуле године радио сам доста. Овде сам снимао и серију „Нечиста крв” у којој играм ефенди Миту, Софкиног оца. Снимање је завршено пре неколико недеља. Рад на овој серији је био право уживање… Сценарио је фантастичан, дивни су партнери. Испред и иза камере били су људи који уливају поверење.
„Нечисту крв” сам доживео као прави празник за глумца. У децембарском финалу, Драган Мићановић је био заокупљен другим наставком серије „Дуг мору”. Како је рекао, ускоро би и овај „леп посао” требало да се заврши. Као што се завршила 2020. година!
Глумачки аристократа
Драган Мићановић се почетком филмске каријере наметнуо снажним драмским улогама у филмовима „Тамна је ноћ” и „Убиство с предумишљајем” које су га промовисале као правог глумачког аристократу спремног на најделикатније креативне подухвате. То је показао и потресном улогом у филму Пурише Ђорђевића „Танго је тужна мисао која се плеше”, затим је тумачио главне улоге у Шотрином „Лајању на звезде” и крвавој комедији Ђорђа Милосављевића „Точкови”. Онда су уследили „Мотел Нана”, улога у хорору „Мамула”, још неколико филмова страве и ужаса, а за телевизију серије: „Улица липа”, „Жене са Дедиња”, „Прваци света”, „Убице мог оца”, „Немањићи – рађање краљевства”, „Дуг мору”, „Кости”...
Лондонски период
Мићановића је каријера одвела и у Лондон где је најпре играо у Шекспировом „Глоб театру”, затим на телевизији, а онда и на филму код редитеља као што су Џоел Шумахер, Сејмс Ајвори и Гај Ричи. Без обзира на то да ли је имао велику или малу улогу у страним пројектима, био је свакој посвећен и што је битно – глумачки равноправан са великим именима светског филма. То се најбоље види у „Кориолану” Рејфа Фајнса.
